/11 /11

Neretko se dogodi da mi u savetovanje dolaze deca perfekcionisti čiji je dnevni raspored, usudila bih se reći, često puta naporniji i od većine odraslih. Naime, ja kao odrasla osoba kada završim s poslom uglavnom se trudim ostatak dana provesti u miru: s porodicom, prijateljima, bez nekih velikih obaveza.

No, za „moju“ decu nakon završenog radnog vremena (škole), obaveze tu ne prestaju: sledi jedna aktivnost, pa druga, pa pisanje zadataka i učenje, sve dok uveče prilično iscrpljeni ne padnu u krevet. Pred kraj školske godine zna se dogoditi da odspavaju samo nekoliko sati pre škole – testova je puno, vremena uvek premalo (posebno u kombinaciji s izvan školskim aktivnostima) a ako žele zadržati dobre ocene bez da pate njihove izvan školske aktivnosti, tempo je prilično zahtevan.

Jesu li deca i pre imala toliko aktivnosti ili su se stvari unazad xy godina promenile?

Ako se prisetim svojih dečjih dana moram priznati da je situacija ipak bila malo drugačija. I sama sam išla na izvan školske aktivnosti no one su uglavnom bile u sklopu škole i unutar kvarta. Ne sećam se da sam uveče mrtva umorna od silnih aktivnosti padala u krevet. Uvek je bilo vremena za uživanje u aktivnostima i igri. U srednjoj školi stvari su bile zahtevnije, no i dalje je bilo dovoljno vremena. Izuzeci su bile moje prijateljice koje su paralelno pohađale muzičku školu – no to je sasvim očekivano budući da se ipak radilo o dve škole.

Ne sećam se da je iko od nas svake nedelje pored škole imao još gotovo pola jednog radnog vremena izvan nastavnih aktivnosti.

Danas mnoga deca već od najranijeg doba (pa čak i vrtića) nakon dana provedenog u vrtiću/školi s roditeljima ostatak dana provedu u autu dok ih oni voze s jedne aktivnosti na drugu. Francuski, engleski, ples, balet, klavir, plivanje... Aktivnosti je mnogo a dan ima samo 24 sata.

Nisam od stručnjaka koji vole „soliti pamet“ roditeljima

Činjenica je da današnji način života i njegovi zahtevi nose velike pritiske na decu. Od ranog doba se pritiskaju da moraju biti odlični, nameće im se savršenstvo. Danas zaista samo s peticama možeš upisati dobre škole, a bez dodatnih aktivnosti si samo „običan“ a ujedno i crna ovca jer ko još danas ide samo na aktivnosti unutar škole. I stoga nije neobično da ni roditelji više ne znaju što bi ili ne bi bilo dobro za njihovo dete.

Slušajte potrebe deteta

Jedini univerzalni savet koji mogu dati roditeljima jesta da slušaju potrebe deteta: sami najbolje znate svoje dete i njegove potrebe i najbolji savet dobićete upravo od deteta. Osluškujte koji su njegovi interesi – ako dete ima sluha, po celi dan peva i pevanje mu je zaista ljubav, predložite mu zbor. Ako je dete aktivno, voli trčati ali i druženje s drugom decom – upišite ga na fudbal. Malog aktivca nemojte zarobiti na privatnim satima iz francuskog jezika jer je to „in“ i jer bi mu moglo jednog dana koristiti u životu.

Postoje deca koja će sama iskazati želju da ih se upiše na neku aktivnost, a postoje i ona koju će trebati malo progurati.

Za ove koji sami iskazuju želju za aktivnostima trebate jedino pripaziti da ne odustaju olako od svih aktivnosti koje upišu. S njima se možete dogovoriti da aktivnosti može menjati nakon polugodišta – na taj način omogućujete im raznolikost, ali ih ujedno učite i upornosti. Na dalje, s decom koju treba progurati u aktivnosti ne znači forsirati ih na nešto što ne žele (s toga aktivno dijete sklonu sportu upisati na sate francuskog jezika): već progurati u smislu da dete zbog svojih osobina ličnosti (uglavnom introverzije) neće oduševljeno pristati na nove ljude, na promene čak ni kada mu se neka aktivnost sviđa.

Progurati na način da mu budete podrška, imate razumevanja da mu treba vremena da se prilagodi ali da ga ujedno i ohrabrujete da to može. Ako se dete s vremenom opusti i vidite da uživa u novoj aktivnosti, odradili ste svoj posao. Ako i pored slobodnog vremena dete koje ste progurali i dalje ne želi ići na tu aktivnost – nemojte forsirati. Ispravan odgovor uvek leži u detetu.

Imajte na umu da ne moraju sva deca upisati gimnaziju i ne mora vas biti sram ako vaše dete pokazuje sklonost na primer za frizersku školu a ne klasičnu gimnaziju.

Ako dete želi biti frizer i ne pokazuje nikakav interes za muziku – jesu li onda sati klavira zaista neophodni? 

Nijedno zanimanje nije manje vredno: lekar nije iznad spremačice, pravnik nije važniji od frizera. Svaki posao je jednako važan – naravno da nije ista odgovornosti kirurga i kontrolora karata – no to ne znači da je jedan čovek sa svojim zanimanjem važniji i vredniji od drugog. Ako stanemo na loptu s vlastitim ambicijama, usmerimo se na ono što je za naše dete dobro, usmerimo se na njegove interese, potrebe i želje, tada smo na dobrom putu da ne preopteretimo decu sa slobodnim aktivnostima koje „zvuče dobro“ i koje bi jednog dana mogle „biti korisne“. Slobodne aktivnosti su tu da deca uživaju, da rade ono što vole a za kasnije je to i jako dobar temelj za izbor budućeg zanimanja. Jer verujem da je svim roditeljima cilj da njihovo dete bude srećno, da radi posao koji voli i da u slobodno vreme uživa u aktivnostima koje ga vesele – zar ne?

Izvor: ordinacija.vecernji.hr