Privatna arhiva

/11 /11

Ovaj tekst je inspirisan knjigom koju sam nedavno pročitala, a to je „Hoćeš li da se igramo?“ koju je napisala Klaudija Porta, izdavača ProPolis Books.

Iskreno, naslov me je privukao kao magnet, a onda sam počela da je čitam.

U ovom tekstu ću sa vama podeliti zašto je ovo dečje pitanje iz naslova teksta (i knjige) toliko važno, kao i 10 činjenica koje treba da zapamtite o tome šta igra radi dečjem razvoju.

Zašto je ovo pitanje toliko važno?

Naime, dete još nema sposobnost da nam kaže: „Danas sam imao težak dan i želim da pričam o tome sa tobom“ ili „Desilo mi se nešto strašno i ja ne znam šta sada da radim sa tim. Treba mi tvoja pomoć.“ ili „Mnogo sam ljuta i želim da pričam o tome.“.

Tu na snagu stupa IGRA!

Kada nam dete uputi pitanje: „Hoćeš li da se igramo?“, verovatno ima potrebu da razradi neki svoj doživljaj ili razmišljanje, pa čak i da podeli sa nama svoj unutrašnji svet na način kojim ono najbolje komunicira – kroz igru.

„Igra je primarni način da dete uči o svom svetu, da razume kako stvari funkcionišu, da razvija nove fizičke, mentalne i socijalne veštine i veze.“ (VanFlett, 2008)

U knjizi „Hoćeš li da se igramo?“ koju je napisala Klaudija Porta, izdavača ProPolis Books, pronašla sam i ovakav opis igre:

„Igrati se znači posvetiti se jednoj aktivnosti u cilju zabave i izvlačenja zadovoljstva iz nje. Cilj igre je ona sam: dete se igra da bi se igralo. Ako usput nešto nauči, radi se o kolateralnom efektu, a ne osnovnom cilju igre, što ne znači da igra ne omogućava detetu da otkrije različite stvari. Kroz ovu aktivnost koja traje kroz generacije, dete uči pravila, običaje i vrednosti okruženja u kojem živi. Dete otkriva sebe samo i svet u kojem živi.“

Čemu toliko buke oko igre?

U knjizi „Hoćeš li da se igramo?“ možete pročitati mnogo korisnih razmatranja o značaju igre u njenim najrazličitijim aspektima, a ja bih istakla ovih 10 činjenica o tome kako igra utiče na dečji razvoj koje mislim da je najvažnije da zapamtite:

1. Kroz igru deca uče da upravljaju mislima i situacijama koje su za njih izvor stresa. To što deca tokom igre mogu da preokrenu situaciju po svojoj želji i da steknu kontrolu (što nije uvek moguće u stvarnosti), daje im mogućnost da obrade i da kontrolišu strah i frustraciju vezane za utisak nemoćnosti.
2. Kada dete u igri ima mogućnost da iskusi preuzimanje kontrole nad situacijom, to dovodi do toga da se ono oseća sposobnim i kompetentnim, što je za dete izvor zadovoljstva i doprinosi jačanju njegovog samopoštovanja.
3. Kroz igru dete otkriva, stiče iskustvo, uči! Na primer, igra omogućava detetu da doživi i poraz u kontekstu u kojem će njegove posledice biti minimalne. Kada se kula ruši, dete može da se oseća razočarano, ali će naučiti da se suočava sa frustracijom u jednom zaštićenom kontekstu. Ono će imati mogućnost da iskusi situaciju da slobodno odlučuje da li da ponovo započne istu igru ili da pređe na neku drugu aktivnost.
4. Igra je očigledan izraz kreativnosti. Deca koja znaju da se igraju na kreativan način su ona koja će bolje umeti da uče i da se suočavaju sa iznenađenjima i frustracijama svakodnevnog života, biće im lakše da pronalaze nova rešenja problema, nove uglove gledanja i pristupe izazovima.
5. Igra podstiče maštu. Igre fantazije (barem dotle dokle je dete slobodno od uslovljavanja koje nameće televizija i igrice) dete oponaša svakodnevne radnje svojih roditelja, prijatelja i rođaka, kao i doživljava iskustva, što mu omogućava da prelazi iz uloge gledaoca u ulogu junaka. Igre „kao da“ pružaju mogućnost detetu da u sigurnom okruženju i kontekstu proradi doživljaje i radnje koje u „stvarnom životu“, van igre, ne može. A to je veoma bitno za razvoj deteta.
6. Dete se kroz igru na neki način izleči, kompenzuje ono što mu nedostaje. Na primer, dete koje oseća strah od doktora, kroz igru će proraditi ovaj svoj strah i svoje iskustvo sa doktorima. Ili ako dete ima strah da kaže ono što oseća ili ima potrebu za nečim, kroz igru i uz pomoć igračaka će izraziti ono što ga muči.
7. Ostvaruje odnose sa drugima. Tako je lako naći prijatelja ili neprijatelja kada se igra. Kroz igru ima mogućnost da uči o tome kako se stvaraju odnosi sa drugim ljudima, vršnjacima, šta utiče na odnose i kako svojim ponašanjima može da utiče na isti. Uči o bliskosti, a za nas roditelje je najvažnije da se putem igre dodatno jača naš odnos.
8. Kroz igru dete otkriva zadovoljstvo u učenju. Dete najlakše uči kroz igru jer se zabavlja i tu radnju ne doživljava kao prisilu. A kada je opušteno, lako se i usvaja novo gradivo ili veština. Ovo zadovoljstvo mu može biti od koristi tokom celog života, jer će mu omogućiće da postane otvorena i radoznala osoba, željna otkrivanja, isprobavanja, sticanja novih saznanja. To će nesumnjivo biti od neprocenjive vrednosti tokom godina školovanja.
9. Igra je i jedan od oblika komunikacije. Dodeljujući različitim junacima različite emocije, dete izražava sopstvena osećanja. To je za njega način da se izrazi i da podeli ono što oseća. Takođe, kada tokom igre dete priča samo sa sobom ono ima priliku da vežba i govorne sposobnosti, objašnjavajući svojim igračkama to što upravo radi i šta se dešava. Ta govorna vežba pomaže u usvajanju i novih termina. Učenje jezika na ovaj način postaje brže.
10. Prvi korak ka socijalizaciji. Dete uči da deli, komunicira, poštuje pravila, da čeka sopstveni red.

Sada kada znate koliko je igra ozbiljna stvar za dete, važno je da zapamtite i ovo: kada prekinete dete dok se igra (bilo da je vreme za obrok ili da se ide negde), ne pridajete dovoljno važnosti njegovoj aktivnosti. To je kao kada bi vas neko prekinuo dok radite.  

Ono što je moguće uraditi, a da se u isto vreme pokaže poštovanje za detetove aktivnosti bez gubljenja autoriteta jeste da se dete pripremi unapred kako bi moglo da se organizuje na odgovarajući način. Na primer: „Uskoro treba da krenemo, pa te molim da se pozdraviš sa igračkama.“ Ili „Uskoro je večera, što znači da je igračkama vreme da idu na spavanje. Hoćeš li da skloniš igračke pre ili posle večere?“.

Inspirisane predlogom iz ove knjige napravile smo i igračku koja može pomoći u izazovnim situacijama. 

Inspirisao me je opis pravljenja igračke „Srce nežnosti“, koji sam pronašla u knjizi „Hoćeš li da se igramo?“ i odlučila da i mi napravimo.

Već smo imale pokušaje šivenja i bilo je vrlo zanimljivo, pa sam odlučila da ponovimo. Takođe, pretpostavila sam da će im se ova igračka veoma svideti.

U nastavku ću opisati kako smo mi pravile ovu igračku, a vama preporučujem da nabavite ovu knjigu i pronađete još mnoštvo korisnih i kreativnih projekata koje možete realizovati zajedno sa decom.

Foto: Privatna arhiva 

Igračka „Porodično srce“

Mnogo mi se dopala ova igračka jer je jednostavna, a može biti mnogo korisna u teškim trenucima.

Ono što je autorka knjige podelila, u vezi ove igračke, jeste da u njenoj porodici ovu igračku koristi onaj član porodice kojem je potrebna dodatna doza nežnosti (tata na poslovnom putu, dete koje ide da spava kod bake i deke, itd.), za pomirenje ili kada treba da se izvine, ili uteše onog kome je to neopodno.

Odlučila sam da i mi napravimo jedno „Porodično srce“ i dopunimo naš asortiman mogućnosti u situacijama kada se loše osećamo.

Potreban materijal:

• 2 komada tkanine kvadratnog oblika (približno 30×30 cm)
• Komad tkanine za džep
• Vuna za filcanje ili drugi materijal za punjenje
• Igla i konac ili „pištolj sa lepkom“

Način pravljenja:

Foto: Privatna arhiva 

Iseku se dva srca od kvadratne tkanine.

Staviti ih jedno na drugo, licem prema licu, a između njih staviti komad tkanine koji će predstavljati džep. Ušiti okolo ostavljajući mali otvor da se može prevrnuti i napuniti.

Kada se srce napuni, zašiti otvor. I gotovo je „Porodično srce“.

Foto: Privatna arhiva 

Tekst je autorski, napisan u saradnji sa izdavačkom kućom ProPolis Books 

Autor:

Manuela Kamikovski, psiholog, sistemski porodični psihoterapeut, praktičar terapije igrom i autorka bloga maminovreme.org

Izvor originalnog teksta - Zašto je pitanje: “Hoćeš li da se igramo?“ jedno od najdragocenijih za svakog roditelja?

Promo objava