/11 /11

Zašto deca ne vole školu?

Zapostavlja se prirodno učenje. Pre početka školovanja, tokom prvih 7 godina života, dete je u procesu “prirodnog učenja”. Ono usvaja nova znanja kroz igru, a ovo učenje je bez prisile, spontano, podržavajuće za dečju radoznalu, kreativnu prirodu. Kada pođe u školu, igra kakvu je dete do tada poznavalo, menja se i postepeno gubi. Za razliku od učenja kroz igru, škola zahteva učenje samo po sebi. Detetu niko u startu ne objasni zašto su neke oblasti važne, ni sa kojim ciljem treba da ih savlada. Tako ono vremenom stiče utisak da je školsko učenje bez svrhe, bez cilja i da je jedino važno dobiti što bolju ocenu.

Školski programi. Udžbenici u našim školama su uglavnom zastareli i ne odgovaraju deci savremenih generacija.

Nefer odnos, učenik – nastavnik. Nastavnik sme da zakasni na čas, vaše dete ne sme. Nastavnik sme da viče na dete, dete ne sme da viče na njega. Nastavnik detetu govori “ti”, dete njemu “Vi”. Nastavnik svojim stavom, ponašanjem a ponekad i otvoreno, odnosno, verbalno poručuje: “Ja znam, ti ne znaš! Podrazumeva se da pojedini od ovih elemenata moraju da postoje (na primer, da dete govori učitelju “Vi”, da ne kasni na čas i sl.). Međutim, za većinu dece učitelj je prva odrasla osoba prema kojoj moraju da izgrade ovakav odnos, otuda im je potrebno vreme da to savladaju.

Koncepcija školskog dana. Posle 45 minuta matematike i 5 minuta pauze sigurno ni vaše dete neće interesovati engleski jezik ili geografija, ali je ipak, primorano da sedi na času i pokušava da bude što koncentrisanije. Međutim, kada bi škola ponudila više eksperimenata i interakcije umesto diktiranja ili monologa nastavnika, kada bi deca bila ohrabrivana da glasno govore svoje mišljenje, i njihov stav prema školi bi bio mnogo bolji. U onim školskim sistemima gde je zastupljena takozvana “blok nastava”, učenici pokazuju manji otpor, a nastavne predmete lakše usvajaju, bolje pamte i više vole.

Roditeljske greške

Pojedine roditeljske izjave i stavovi, takođe doprinose detetovom otporu prema školi. Na primer:

Moraš. Od ranog detinjstva decu učimo da nešto moraju (da budu dobri, da slušaju učitelje, da imju odlične ocene, da sede mirno na času, da budu ljubazni…), iako zaboravljamo da i mi kao odrasle osobe imamo otpor kada treba da radimo nešto što osećamo kao “moranje”. Sa druge strane, jasno je da je interesovanje, a ne primoravanje na nešto, osnovni ključ uspeha. Ako nas nešto interesuje to onda lakše pamtimo.

“Lako je tebi”, “Ni meni niko nije pomagao u učenju”… Svaki put kada se pozovete na sopstveno iskustvo u kontekstu: “u moje vreme, ja sam…” zapravo poručujete detetu da ste vi, u njegovim godinama bili bolji nego što je ono sada.

“Tvoje je samo da učiš”. Ovom rečenicom ste napravili više grešaka istovremeno. Najpre, to nije istina. Dete ima svoje probleme, nedoumice, razmišljanja, borbe kojih vi niste svesni i o kojima ne znate dovoljno. Dodatno ga opretećuju i roditeljska očekivanja koja se ne svode samo na učenje, već podrazumevaju i da treba da zadrži sve svoje navike i ponašanja kojima su oni zadovoljni, a da loše navike izmeni ili pretvori u one kojima će (opet oni) tek postati zadovoljni. Stav “tvoje je samo da učiš”, može se uporediti sa bacanjem malog deteta u vodu uz jedinu instrukciju: “ćuti i plivaj!” Naime, neko mora detetu objasniti kako se to radi.

“Učitelj je uvek u pravu”. Uzdržite se od večitog branjenja učitelja. Objasnite detetu da su i oni samo “obične” osobe, da se i njima dešavaju greške kao i svima drugima. Ne plašite se da ćete narušiti nečiji autoritet ako pred detetom glasno izgovorite da je ta osoba pogrešila. Zašto je ovo važno? Kada dete ima pravilan, zdrav odnos prema učitelju, lakše će se usuditi da ga pita kada mu nešto nije jasno na času, a ovakvo ponašanje i vi treba da podstičete. Čak i ako to ne rade druga deca, to ne treba da bude opravdanje da vaše dete ponavlja istu grešku.

Sloboda za detetova osećanja

 
Dozvolite detetu slobodu da kaže ono što ono misli ili oseća prema školi. Na primer, kada vam kaže: “Mrzim školu”, nemojte ga grditi kako je ružno to što govori ili ga ubeđivati da je tamo baš dobro. Ono bolje od vas zna kako se oseća. Kada vam poveri svoja osećanja ili otpor koji ima – poziva vas u pomoć. Saslušajte ga, prihvatite njegova osećanja, jer je često to jedino što ono od vas i traži. Ono dobro zna da vaše razumevanje ne znači prestanak njegovog školovanja, niti to od vas očekuje. Pokazujući razumevanje – produbili ste odnos poverenja sa detetom, pokazali ste se kao dobar slušalac, a vaše saučesništvo u prihvatanju njegovih strahova i osećanja šalju poruku da ono ne treba da bude savršeno i ispunjava vaša očekivanja da bi zaslužilo vašu ljubav.

Izvor: Skolarci