|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (10.12.-14.12.2018.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Sećate li se detinjstva kad smo imali tako malo, a bili tako srećni

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 13.7.2018
Igrali smo žmurke, između dve vatre, sandokana, vozili rošule, preskakali konopac, pravili žabice, vrtjeli hulahop i crtali školice na velikom odmoru, igrali se sa plastičnim pištoljima, bebama ćelama…
Ključne reči:

image
/11


Puštali su nas napolje da se igramo pod jednim uslovom, da se vratimo na ručak ili večeru… Ili kada padne mrak. Često bismo umesto ručka tražili da nam namažu krišku koju bismo pojeli rukama prljavim od prašine, ali to nikome nije smetalo.

 

Igrali smo se po dvorištima, na ulici, provodili sate u prirodi, a ne pred kompjuterom. Padali smo, ranjavali se, lomili kosti, gubili zube, ali nikad nije bilo tužbi za ove incidente. Niko nije bio kriv… Samo mi, pa bismo znali dobiti i batine zbog toga, iako možda i nismo krivi…

 

Na biciklu ili peške išli smo kod prijatelja, zvonili na vrata ili bismo jednostavno ulazili nenajavljeni. Kućna vrata se nisu zaključavala, pa bismo se čak i noću vraćali kući bez strepnje.

 

Skupljali smo značke, salvete, sličice iz žvakaćih guma i Životinjskog carstva, igračke iz Kinder jaja, Pez bombonice, omote od čokoladica, razmenjujući sa prijateljima duple za one koji su nam nedostajali.

 

Deca su se vozila u autu bez sigurnosnih pojaseva i airbagova; naše ljuljaške su bile obojene sjajnim bojama na bazi olova i niko nije bio zabrinut zbog toga. Nisu postojali sigurnosni čepovi na bočicama lekova, niti brave na ladicama ili vratima…

 

Kada smo vozili bicikl, nismo imali ni kacigu, ni štitnike za laktove ili kolena. Pila se voda sa česme u dvorištu ili gdje bismo je našli, nisu postojale flaše s vodom za piće.

 

Satima smo izrađivali autiće od kutija, daski i cijevi, a oni srećniji koji su imali prijatelja s biciklom, uhvatili bi se pozadi da ih vuče na vrh uzbrdice, gde bismo se sjetili da nemamo kočnice.

 

Nakon nekoliko padova, našli bismo rešenje problema, zaustavljali bismo se udarom u drvo ili zemlju. E, da! U to vreme nije bilo puno saobraćaja.

 

Jelo se sve što se stiglo… Pili smo zašećerene sokove, ali nismo imali problema sa težinom jer smo provodili dane trčeći i igrajući se… Jednu Coca Colu delili smo svi (kada smo imali para da je kupimo i to je bila staklena flaša od litra)… Pili smo svi iz iste flaše i niko nije zbog toga umro.

 

Nismo imali mobilne telefone, a pisma su se slala poštom…

 

Upoznavali bismo se lično, a ne virtuelno. Nismo imali mobilni, iPhone uređaje, play statione, mp3-e, Nintendo 64, xbox-ove, video igrice, mnoštvo kanala na kablovskoj, kućni bioskop, “chat-sobe”, digitalne fotoaparate, Internet, MSN i Facebook…

 

Pisma i razglednice su se slale poštom, a fotografisanje je bilo poseban događaj. Tog dana su se oblačile najlepše haljine i nove sandale, a onda se čekalo po dve sedmice da slike budu gotove.

 

Lepota je bila u neizvjesnosti, u iščekivanju. Savremena ‘delete’ opcija omogućila nam je da proberemo osmeh na fotografiji, a ‘recycle bin’ je tu da proždere sve ono što nije oku dopadljivo.

 

Imali smo umesto toga prave prijatelje!

 

Neki nisu bili dobri u školi, morali su jednostavno da ponavljaju razred ako nisu učili. Niko nije išao kod psihologa niti pedagoga. Ponavljala se godina i svakom se davala druga prilika.

Imali smo slobodu uspeha i neuspeha, odgovornost… I naučili smo da biramo.

Imali smo tako malo, ali bili smo tako srećni!


Izvor: cdm.me

 

Doktor Ranko Rajovic- dete i mobilni
Moramo da se borimo za našu decu, jer drugu decu nemamo
22
Tatina ćerka
Iako roditelji veruju da ne prave razliku među decom, nauka kaže da to ipak nije baš sasvim tačno.
12
Deca koju su pojeli skakavci
Po analogiji sa Pekićevim “Godinama koje su pojeli skakavci”, jedna profesorka stranog jezika sa dvodecenijskim radnim i...
10
Društvena igra „Magične zvezde“
Izraz skinuti zvezde sa neba uz novu igračku „Magične zvezde“ dobija pravi smisao.
9


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




image
sonyasha
Cortina T krema nas je spasla!!!
Probali smo bar deset_ krema i svaki put se samo pogoršavalo i jako ga peklo. Uz to se i našem mlađem sinu Milutinu pojavio ekcem po obrazima, i polako osvajao teritoriju. Onda mi je ovde na Ringeraji ženica pomenula CortinaT kremu i koliko je njima pomogla! Mislila sam još samo to da probamo i nema druge nego kod lekara po kortikosteroide. Krema je za početak umirivala svrab, drugi dan je smanjila perutanje, treći dan je crvenilo počelo da se ublažava dok posle sedam dana nije sve nestalo! Mazali smo intezivno ali je posao bio više nego uspešan.  Više >>
image

Brzinske pituljice sa teflona
Kuvar: Torbica
Hrskave i neodoljive pituljice za pola sata na Vašem stolu!

Anketa

Najlepše muško ime
Boka8

Koje vam je najleđše muško ime?

Oznake

Click Here