/11 /11

To je bio deo svađe koji sam čuo između komšije i njegovog maloletnog sina. Zvučalo je čudno, baš suprotno uobičajenoj svađi sa mojim roditeljima u vreme koje je zvučalo ovako: "Znate li da je već ponoć. Gde ste sada???

Šetajući mojom ulicom sinoć oko 21 čas sreo sam komšije, oca i maloletnog sina koji su sedeli na vratima i svađali su se. 

Sin je hteo da ide kući, a otac je zapeo da se igra još malo. 

Nisam mogla da verujem da dobro čujem. Nije da ne znam šta se dešava sa ovom decom i da više vole da sede ispred ekrana, nego da igraju fudbal, košarku ili podne u školskom dvorištu, ali kad neko čuje zvuk poput toga, ne može ostati ravnodušan, pogotovo kada je reč o našoj generaciji.

Dobro se sećam da smo uvek molili za još pet minuta igrajući se na klupama "Partizanske", u dvorištu J.A. Komenski, na meksičkom igralištu ili na uglu ulice. 
A tih dodatnih pet minuta trajalo je najmanje pola sata.

Pa kad sam sinoć ćuo svađu između komšije i njegovog maloletnog sina, morala sam da prestanem da se uverim da li dobro čujem.
"Još malo da se igramo", govorio je očev sin, a ovaj sedeći na pragu njihove kuće, uporno mu je prepričavao da je do sada bio ponižen.

"Teško bi te mogao oterati u 20 časova, hoćeš li doći kući u 21 sat? Nema šanse da uđeš i uključiš računar. Ili se igraj neko vreme ili nema računar!" Otac, već ljut, izvukao je poslednji argument.

Nisam čudo da se razgovor završio, ali osećam se baš kao u prošlom veku! Letnji odmor i više vole da sede kod kuće, nego na ulici.
Oh, da nas nisu molili da se vratimo još malo na ulicu...

Prevod: majkaidete.mk