/11 /11

 
Datum: 01.07.2010
 

Tip porođaja: prirodan porođaj,  rađena epiziotomija
 
Broj dana u porodilištu: 2

Porodilište: GAK Novi Sad, Betanija

Dakle... termin porođaja 29. 06. 2010... 30 jun, ništa se ne dešava, čak ni kontrakcije, mozda poneka lazna... Odlazim u Betaniju, da bi me lekar pitao za VTP, i kao iz topa, a to što vi došli ovde? Ostajem bez teksta, i odgovaram mu, pa gde drugde, zar se ovde ne porođaju zene? On me gleda, kao pa da, ali zašto ste došli kad nemate nikakvih znakova da ćete se poroditi? Ostajem zbunjena, ali me ipak šalju na pregled, a potom kući jer beba neće napolje.

Otišla sam kući, malo čak i uplašena jer sam čula razne priče gde je zenicama prošao termin, i grečkom lekara bebe nisu dobro pročle. Sledeće jutro bude me neki blagi bolovi, ali ni naslutila nisam ta će taj dan biti najlepši dan za mene. Tu noć nisam ni spavala kako treba, jer su mi se ruzne stvari motale po glavi... Odlazim u toalet, kad primetim krv... tu sam se već mnogo više uplašila. Nazvala sam supruga i odmah me je odvezao u porodilište.

Javljam se sestri na šalteru, ali bolovi počinju sve jači i jači, a krv ne prestaje... Ladno mi kaze sedite i sačekajte. Sela sam u čekaonicu, ali bolovi su postajali sve jači i jači. Izlazi druga doktorica, kojoj sam se obratila i rekla joj da jako krvarim, da bi ona digla frku, i pitala zašto ne uvedete zenu na pregled. Ušla sam unutra, i rekli su mi da sam otvorena 6cm... srce mi je toliko lupalo, da nisam mogla da se smirim. prošla sam svašta u zivotu, ali u tom trenutku sam bila preplašena ali jako.

Odvode me na klistiranje, a bolovi su sve jaci i jaci. Sestra mi se obraća da odem na tuširanje, ali nisam uspela, jer tople vode nije bilo. Uzas blagi... samo sam mislila o tome kako je sve nesto krenulo naopako, i molila sam Boga da sve prođe dobro. Kazu mi ma nema veze, pođite sa nama.

Priključuju me na indukciju, na kojoj sam bila veoma kratko, i kad me dr pregledao, rekao je da sam spremna da se porodim. Sala mi se okreće, vrti mi se u glavi, strah me celu obuzeo. Stavljaju me na krevet i vezuju mi ruke, i odjednom mnogo ljudi u porođajnom boksu... Babica mi govori da se napnem ali od napona ni, N, Pa gospođo jel imate napone? Ja joj odgovaram da nemam...

Ona me bledo gleda, ali naponi kreću, Prvi napon-ništa... drugi... čujem sestru gde govori, vidi se cuperak, Osecam se malo lakše jer znam da je momenat da ću videti svog, anđela,  blizu... treći napon... urade mi epiziotomiju, i etoooooooooooooo moja beba je zaplakala... a i ja sa njom zajedno. Babica mi je stavlja na grudi a ja se topim... Ona je sa mnom konačno... 9 meseci trudnoce delovalo je kao večnost, a sad sam tu sa vojom bebicom...  dobili ste devojčicu, 3. 260 kg 49 cm... Prelepa je... Lezala sam u boksu nesto više od sat vremena, ali sam sa stola mogla nekako da vidim moju bebu... Prebacili su nas u sobu, i nakon par sati mogla sam da je podojim... kao da me je pogledala direktno u moje oci.. Osećaj-ma neopisiv... Posle dve neuspele trudnoće, moj anđeo je bio treća~sreća... 01. 07. 2010 11:15   RODILA SAM ANĐELA, i nazvala je Dunja :-)