/11 /11

Deca, kao i odrasli, na plaži osećaju slobodu da rade ono što im je inače zabranjeno. Bacanje peska, trčanje po tuđim peškirima, zapljuskivanje na sve strane i vrištanje iz petnih žila. A roditelji? Ili ignorišu takvo ponašanje ili se razbesne i kazne dete.

Šta u ovom slučaju nalažu bonton i pravila lepog ponašanja?

Dečija psihološkinja Lina Đulvat je oprezna pri postavljanju strogih granica.

– Na plaži važe pravila ponašanja kao i na svakom drugom javnom mestu. Detetu treba objasniti da poštuje privatnost drugih osoba, ali to opet ne znači da mu treba narediti da sedi mirno na peškiru. Treba uvažiti i detetova prava i želje, pa postoji mogućnost da se pomerimo na drugo mesto na plaži ako procenimo da je to bolje rešenje, kaže psihološkinja.

Ipak, ako dođe do nezgodne situacije, roditelj treba da suoči dete sa posledicama i objasni šta je njegovo ponašanje značilo drugima. Tada se najprije izvini roditelj, a potom i dete. Deca uče od roditelja i ako oni uvažavaju druge, onda će i dete to upijati, tvrdi psihološkinja.

Dakle, važna je predradnja. Jer ako se rešavaju uzroci, posledice će biti mnogo blaze. Slično je I u drugim situacijama. Kada, na primer, u radnji dete vidi komplet Lego kockica ili masku Darta Vejdera, iako mu roditelj logički objasni razloge zbog kojih neće dobiti tu igračku, dete neće prihvatiti “ne” kao odgovor. U sekundi je na prljavom podu, sa histeričnim i uplakanim pogledom i vriskom kojim bi mogao da parira operskim pevačima (inače, deca plačem mogu proizvesti i do 120 decibela, što je jačina zvuka sirene, rok koncerta ili motorne testere) Roditelju se preporučuje da u ovom vrlo stresnom trenutku ostane što hladnije glave i pokuša da se odupre moljakanju.

-Pre kupovine treba objasniti koja su pravila: gde se ide, šte će se kupiti, i da nismo u mogućnosti da kupujemo ništa mimo toga. Nekad to nije dovoljno, I tada je u redu suprotstaviti se detetu, a sa decom treba abiti spreman da se data situacija napusti. – kaže Đulvat. Ipak, ona ističe da se detetu ne sme pretiti da će ga ostaviti u radnji ako se loše ponaša jer mu se time ugrožava sigurnost.

Još je jedna nezgodna situacija za koju postoje podeljena mišljenja ona kad deca dođu u sukob sa drugom decom. I ovde treba prvo proceniti situaciju prije nego što se roditelji umešaju.

– Po pravilu, decu treba pustiti da sama rešavaju sukobe, ali treba proveriti sa detetom koliko je to u mogućnosti i oseća li se sposobno za to. Roditelj treba intervenisati tako da uvaži oba deteta, prvo se obratiti žrtvi, proveriti u kakvom je stanju i onda pomoći drugom detetu da shvati šta je uradilo i pomoći mu da se izvini. Važno je da se objasni kako su greške normalne, da svi grešimo i da je važno da preuzmemo odgovornost – objasnila je psihološkinja.

Učenje lepog ponašanja je proces koji traje od rođenja do kraja života, nije instant-reakcija koja se primenjuje nakon prvog puta, nego se stiče nakon mnogih pokušaja i grešaka.

Izvor: jutarnji.hr