Foto: Freepik

/11 /11

Srećem našeg čoveka,
Dugo živi u Americi.

Kaže mi, između ostalog, da su advokate, on i žena, platili preko pola miliona dolara.
On oko trista hiljada, ona još više.

A mogli su da ih koštaju par stotina,
Da su se sporazumno razveli.

Ali ona je nešto htela njemu da dokaže.
On njoj.

Svako javno dokazivanje koštalo je koliko je koštalo.
Sud, advokati i ko zna šta još, i tako godinama...

Umesto pravde, isterivali su jedno drugom iz novčanika,
Ne samo njihovog, nego i njihove dece.

Na kraju nisu dobili ništa,
Samo su izgubili novac.

Sve je ostalo isto.

Deca su malo kod nje, malo kod njega.

Godinama su dokazivali da ono drugo ne valja,
Ona da on nije dobar otac,
On da ona nije dobra majka,
dok nisu digli ruke.

Sada su dobri.
Koliko to može da se bude.

Deca rastu.
Valjda su i oni porasli.

Pola vremena kod njega, pola kod nje.

Jedino što tih para više nema.

Skoro kompletnu ušteđevinu dali su drugima,
Da im reše ono što sami nisu mogli,
I ponovo su na istom,
Dogovaraju se oko svega.

Ona je promenila tri advokata, on dva.
Kaže: mogli smo sporazumno da se razvedemo za 600 dolara.
Ovako smo platili hiljadu puta toliko.

Slušam njegovu priču i razmišljam.

Bilo je potrebno zaraditi taj novac.
Imati snage da ideš na sva ta suđenja
Da se pripremaš,
Za osobu koja ti je nekad bila sve na svetu,
I rodila ti troje dece.

Gde moraš da se braniš, ili gubiš sve...

Kada su se ispucali,
dogovorili su se oko svega.

Sada je sve u redu.

Osim što tog novca više nema.

Sada su mirni.
Sud je odlučio
ono što su mogli i sami.