Roditelji/učitelji/staratelji često, zapravo nesvesno, nagrađuju detetovo agresivno ponašanje; (Foto: Freepik)

/11 /11

Mnogi roditelji su se susreli sa ponašanjem svog (ili tuđeg) deteta, a koje je uključivalo udaranje, čupanje, griženje, pljuvanje, vrištanje, grebanje, prostačenje, razbijanje, kidanje, bacanje, suprotstavljanje i slično.

Sve navedeno opisuje neki oblik agresivnog ponašanja, u podlozi čega su vrlo jake neugodne emocije – nezadovoljstvo i ljutnja.

Osnovna karakteristika agresivnog ponašanja svesno je i namerno nanošenje štete nekome ili nečemu kako bi se zadovoljila neka potreba. Drugim rečima, dete se ponaša agresivno jer želi nešto do čega ne može doći, odnosno jer je naišlo na prepreku i to ga frustrira – a frustracija dovodi do agresije jer ona služi kao sredstvo za uklanjanje prepreke.

Agresivno ponašanje može biti fizičko, verbalno, pasivno, direktno, indirektno kao i namerno, nenamerno i potisnuto. Namerna agresija često je podstaknuta spoljašnim podražajima, odnosno uznemirujućom situacijom. Nenamerna se obično javlja zbog unutrašnje napetosti i neugodnih osećaja, a potisnuta – usmerena je prema unutra – zbog „progutane“ uvrede, velikog straha od kazne i slično.

PROČITAJ JOŠ: Da li je našim roditeljima bilo lakše nego nama?

 
Agresija je jedan od prvih načina suočavanja sa frustracijom koji mala deca nauče. Upravo grebanje, udaranje, griženje i guranje posebno su uobičajeni kod dece koja još nisu razvila verbalne sposobnosti dovoljno da se mogu izraziti na taj način i objasniti što žele kao što im smeta.

Između 3. i 5. godine, agresivnost je relativno uobičajen način komunikacije. Međutim, agresija može biti i posledica odgojnih nedostataka. Prestrog odgoj, često kažnjavanje, posebno udaranje, previsoka očekivanja, emocionalno neprihvatanje i nesigurna okolina, ljubomora, nedostatak pažnje – faktori su koji pospešuju agresivno ponašanje. Razlog tome je taj što svi ti faktori izazivaju nezadovoljstvo, ljutnju i frustraciju.

Roditelji/učitelji/staratelji često, zapravo nesvesno, nagrađuju detetovo agresivno ponašanje. Naime, diete koje se ponaša agresivno dobiva najviše pažnje – ono koje se na igralištu progura da bi se spustilo niz tobogan – često na kraju dobija tobogan samo za sebe.

Jedan od najtežih problema sa kojima se odrasli suočavaju u zaustavljanju agresivnog ponašanja jeste taj što kratkoročno dete zapravo dobije upravo ono što želi. Odrasli učine sve kako se dete ne bi ponašalo agresivno i omoguće ono što je sebi dete zacrtalo. Dugoročno gledano, takvo ponašanje dovodi do toga da dete gubi prijatelje, na lošem je glasu u vrtiću ili školi i susreće se sa brojnim drugim negativnim posledicama koje mogu ponovo izazvati frustraciju i dovesti do – već dobro naučenog – agresivnog ponašanja, čime se zatvara krug.

Često se roditelji pitaju gde su pogriješili ili gde su propustili da učine nešto ispravno… Krive sebe. Ali, ono što još uvek mogu učiniti jeste da nauče dijete prihvatljivim oblicima izražavanja emocija u određenim situacijama i na određenim mestima.

Prvi korak pomaganju detetu da prevlada i usmeri svoju ljutnju na prihvatljiv način jesta uočavanje obrazaca ili situacija koje su okidači za agresivno ponašanje. Drugim rečima, važno je primetiti kada i gde se takvo ponašanje najčešće javlja. Na primer, javlja li se agresija samo kod kuće ili samo na javnim mestima? Je li uobičajena poslepodne? Je li češća kada je prisutan veći ili manji broj ljudi? Javlja li se samo u društvu određenih ljudi?

Većina dece prolazi kroz vrlo predvidive oblike ponašanja prije nego što izgube kontrolu.

Važno im je osigurati jasnu strukturu i dnevnu rutinu jer predvidivost pomaže deci da ostanu mirna – osećaju sigurnost jer znaju šta da očekuju od osobe ili situacije.

PROČITAJ JOŠ: "NE PLAČI, NIJE TI NIŠTA" i druge uobičajene fraze

 
Verovatno je većina roditelja došla u iskušenje ili čak podlegla iskušenju da udare dete zbog takvog njegovog ponašanja, ali upravo to dovodi do puno veće štete, nego do pozitivnih posledica. Mnogi veruju da je batina izašla iz raja i da je to način na koji će dete naučiti šta se sme, a šta ne. Međutim, udaranje je reakcija kojom dajete detetu primer kako se ponašati kad ste ljuti. Setite se da deca puno lakše i brže uče imitacijom tuđih postupaka, dakle, ono na taj način uči da je udaranje prihvatljivo kad god se osećaju ljutito i da je to način rešavanja problema.

Mlađoj deci, koja još nemaju dovoljno razvijene govorne sposobnosti, uz vežbanje verbalnog iskazivanja emocija, treba pružiti praktične načine za izražavanje ljutnje koji su prihvatljivi. Važno je da znaju kako osećaji nisu dobri ili loši te da osete kako ih uprkos njihovim osećajima prihvatate. Ono što im treba objasniti jeste kada, gde i na koji način mogu da izraze svoje osećaje. Na primer, za neposredno izražavanje ljutnje mogu poslužiti lopta za šutiranje, jastuk za udaranje, papir za kidanje ili šaranje, prostor za trčanje.
Za posredno izražavanje ljutnje mogu poslužiti ekspresivne tehnike kao što su crtanje, igranje lutkama, modeliranje i slično pomoću kojih bi mogli prikazati i izraziti svoju ljutnju.

Kada je reč o primerenom mjestu za izražavanje ljutnje – deca trebaju da znaju granice i pravila ponašanja u određenim situacijama. Stoga je korisno odrediti mesto na kojem deca mogu izraziti emocije kako žele, na primer: „ljutilište“ ili „vikalište“, gdje deca mogu otići i „izduvati se“

Iako je sa mlađom decom teže, svakako treba podsticati razgovor i kroz njega pokazati prihvatanje deteta sa svim njegovim emocijama. Na taj način oni grade samopoštovanje, pozitivnu sliku o sebi i osećaju se  jednako vrednima.

Važno je uvek reagovati, odnosno jasno pokazati da agresivno ponašanje nije prihvatjivo. Zato je dobro uvek biti u blizini kako bi se pravovremeno reagiralo.

Roditelji trebaju biti primer svojim ponašanjem – drugim rečima – trebaju sami zadržati kontrolu nad sobom i situacijom.

Također oba roditelja trebaju biti usuglašena u delovanju, odnosno, važno je da su dosledni. Trebaju da koriste iste posledice za iste postupke. Nikako nije poželjno da se za nepoželjne detetove postupke nekad primeni posledica, a nekad ne ili da posledica svaki put bude drugačija.

U sučaju da je agresivno ponašanje način privlačenja pažnje, onda ga ipak treba ignorisati (osim, naravno, ako je to ponašanje opasno za dete ili okolinu).

Decu valja učiti prosocijalnom ponašanju i podsticati empatiju. To se može postići pričanjem priča u kojima se nalaze likovi sa kojima se djeca mogu poistovetiti, davanjem primera, igranjem uloga i sl.

PROČITAJ JOŠ: Ne, moja ćerka nije moj projekat

 

U svakom slučaju, poželjna ponašanja valja pohvaliti, potkrepiti i nagraditi.

Za stariju decu i adolescente pomaže učenje novih načina dolaska do željenog cilja. Upravo je nepoznavanje adekvatnih načina nošenja sa neugodnim emocijama vrlo često razlog zbog kojeg se ponašaju neprihvatljivo. Trening asertivnosti nije lak, ali rezultira izuzetno poželjnom veštinom koja omogućava pojedincu da prevlada agresiju, da se izrazi, nikoga ne povredi kao i da uz sve to dobije ono što je hteo.

Biti samo roditelj je lako, ali biti dobar roditelj zahteva puno rada i napora. Stoga, naoružajte se strpljenjem, razumevanjem i smirenošću jer je to najbolji put prema uspehu!

Izvor: www.istrazime.com