|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (10.12.-14.12.2018.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

New Mom: Moja porođajna priča

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 10.8.2010
Doktorka i sestra naležu na moj stomak i osećam kako se olakšanje širi telom. Gledam moju bebi kako se rađa. Plače. 11.31h. Stavljaju mi je na grudi i ona pronalazi moj pogled i, za nepoverovati, smiruje se u momentu. Kažem joj: “Hej, pa zdravo ti!”.
Ključne reči:

image
/11




DETALJI
 
Ringerajin korisnik: New Mom
 
Datum: 15.05.2010.
Tip porođaja: prirodni porođaj
 
Broj dana u porodilištu: 2

Porodilište: Klinički centar Vojvodine, Klinika za ginekologiju i akušerstvo (Betanija), Novi Sad
Ocena porodilišta: 4
 
Komentar ocene: U suštini sam zadovoljna sem malo šturim odnosom  pedijatrijskih sestara, s obzirom da je u pitanju baby-friendly program. Za babicu čista desetka!

 



PRIČA O MOM POROĐAJU

 

 

VTP. Pomalo sam razočarana dok taj dan idem od doktora. Ništa se ne dešava. Kontrakcije nisu dovoljno jake, grlić zatvoren. Ne znam šta sam očekivala, valjda zato što sam se danima šalila kako moja je bebana kao Švajcarac i čeka baš termin, pa sam se navikla na tu pomisao. I opet celo popodne i veče sam u šetnji ne bi li se nešto desilo. Ništa.
Veče provodim ispred kompjutera ćaskajući sa ekipom na Ringeraji, a malo i igrajući Kaladonta. Oko pola deset počinje da me peku leđa i ustajem da se razmrdam. I kao svaka trudnica, odmah moram do WC-a. I dok se brišem, imam šta da vidim: krvava sluz. Onako uzbuđenja izlećem iz kupatila i mlatim papirom ispred muža i govorim: “Ispao mi sluzni, ispao mi sluzni!”. Čovek me gleda kao da sam jela bunike, i zbog toga se smirujem i odlazim da javim vest na RR. Svesna sam da se dalje čeka. Istuširala sam se i legla da spavam. Oko dva počinju bolovi koji mi remete san. Merim na koliko, budim muža i govorim mu: „Krenule su mi kontrakcije. Sad su na 10 minuta, ne mogu da spavam, odoh u dnevnu sobu da peglam, a kad budu na 5, budim te da idemo u Betaniju.“ Jadan čovek, ne verujem da je uspeo više da zaspi. Ja dišem, peglam, ne jedem, ne pijem ništa, i dišem, dišem. Oko pola sedam muž ulazi u sobu i gasi mi peglu (ja u panici – ostalo mi još veša) i kaže da više ne može da me sluša i da me vodi da budem pod nadzorom doktora. Pokušavam to da odgodim, bojim se da neću biti dovoljno otvorena i da mi ne gine indukcija, ali on ne popušta.
Nešto posle sedam dolazimo. Čekam, smena je. Subota. Uzimaju mi mere i odrađujem proces klistiranja. Dok čekam, šaljem redom ljudima obaveštenje mobilnim gde sam i šta se zbiva. Oko 8.20h dolazi babica po mene i vodi me u pretporođajnu sobu. Tri kreveta, nas dve. Doktorka me pregleda, 5cm sam otvorena i raspara mi vodenjak. Priključuju infuziju (a kasnije pokontam da je to stimulacija) i CTG. Vreme prolazi mirno. Kontrakcije sve duže i jače, leđa peku. Ja samo dišem i držim oči zatvorene. I dišem. Neću da budem glasna, obećala sam sebi. Ova cimerka vrišti, ustaje, mene hvata nervoza, ali samo govorim sebi: diši, diši. Spavam između kontrakcija. Vreme brzo curi. 9 sati. Počinje faza mešanja sa naponima. Zastenjah, pomislih: „Ne mogu ja ovo“, a zatim: „Još samo malo, beba je tu, diši, još samo malo.“ 10h. Doktor me pregledava i kaže da sam spremna, naponi su tu, potpuno otvorena, ali babica sugerira da prvo probamo da spustimo bebu, jako je visoko. Slušam sve šta govori, ali beba ne mrda. Usput me kritikuju što sam bila previše fizički aktivna u trudnoći, mišići karličnog dna su mi suviše jaki.
11.15h. Doktorka kaže da pređem na tvrdi sto. To mi je inače profesorka i umesto da šutira iz sale prisutne studente na internatu, koristi priliku da me upoznaje sa njima. Babica mi kaže da guram i činim to. Zaseca me, kaže da joj se beba čini suviše velikom u odnosu na ono što su mi rekli na UZ. Idemo, napon, i eto je glavica. Ponovo, ajmo,  napon, ali ja ne osećam donji deo tela. Doktorka i sestra naležu na moj stomak i osećam kako se olakšanje širi mojim telom. Gledam moju bebi kako se rađa. Plače. 11.31h. Stavljaju mi je na grudi i ona pronalazi moj pogled i, za nepoverovati, smiruje se u momentu. Kažem joj: “Hej, pa zdravo ti!”. Uzimaju je da je kupaju i mere. Ja se izvinjavam babici što nisam bolje sarađivala, ona mi se u neverici smeje. Kaže da se meni treba čestitati što sam bila toliko racionalna sve vreme. A i da je ovo bilo za carski rez, jer je beba kilogram teža od predviđenog.
A ja sam samo srećna. Babica mi dodaje mobilni da podelim vest, zovem muža i kažem: „Mi smo se rodili!"
VTP. Pomalo sam razočarana dok taj dan idem od doktora. Ništa se ne dešava. Kontrakcije nisu dovoljno jake, grlić zatvoren. Ne znam šta sam očekivala, valjda zato što sam se danima šalila kako moja je bebana kao Švajcarac i čeka baš termin, pa sam se navikla na tu pomisao. I opet celo popodne i veče sam u šetnji ne bi li se nešto desilo. Ništa.

Veče provodim ispred kompjutera ćaskajući sa ekipom na Ringeraji, a malo i igrajući Kaladonta. Oko pola deset počinje da me peku leđa i ustajem da se razmrdam. I kao svaka trudnica, odmah moram do WC-a. I dok se brišem, imam šta da vidim: krvava sluz. Onako uzbuđenja izlećem iz kupatila i mlatim papirom ispred muža i govorim: “Ispao mi sluzni, ispao mi sluzni!”. Čovek me gleda kao da sam jela bunike, i zbog toga se smirujem i odlazim da javim vest na RR. Svesna sam da se dalje čeka. Istuširala sam se i legla da spavam. Oko dva počinju bolovi koji mi remete san. Merim na koliko, budim muža i govorim mu: „Krenule su mi kontrakcije. Sad su na 10 minuta, ne mogu da spavam, odoh u dnevnu sobu da peglam, a kad budu na 5, budim te da idemo u Betaniju.“ Jadan čovek, ne verujem da je uspeo više da zaspi. Ja dišem, peglam, ne jedem, ne pijem ništa, i dišem, dišem. Oko pola sedam muž ulazi u sobu i gasi mi peglu (ja u panici – ostalo mi još veša) i kaže da više ne može da me sluša i da me vodi da budem pod nadzorom doktora. Pokušavam to da odgodim, bojim se da neću biti dovoljno otvorena i da mi ne gine indukcija, ali on ne popušta.

Nešto posle sedam dolazimo. Čekam, smena je. Subota. Uzimaju mi mere i odrađujem proces klistiranja. Dok čekam, šaljem redom ljudima obaveštenje mobilnim gde sam i šta se zbiva. Oko 8.20h dolazi babica po mene i vodi me u pretporođajnu sobu. Tri kreveta, nas dve. Doktorka me pregleda, 5cm sam otvorena i raspara mi vodenjak. Priključuju infuziju (a kasnije pokontam da je to stimulacija) i CTG. Vreme prolazi mirno. Kontrakcije sve duže i jače, leđa peku. Ja samo dišem i držim oči zatvorene. I dišem. Neću da budem glasna, obećala sam sebi. Ova cimerka vrišti, ustaje, mene hvata nervoza, ali samo govorim sebi: diši, diši. Spavam između kontrakcija. Vreme brzo curi. 9 sati. Počinje faza mešanja sa naponima. Zastenjah, pomislih: „Ne mogu ja ovo“, a zatim: „Još samo malo, beba je tu, diši, još samo malo.“ 10h. Doktor me pregledava i kaže da sam spremna, naponi su tu, potpuno otvorena, ali babica sugerira da prvo probamo da spustimo bebu, jako je visoko. Slušam sve šta govori, ali beba ne mrda. Usput me kritikuju što sam bila previše fizički aktivna u trudnoći, mišići karličnog dna su mi suviše jaki.

11.15h. Doktorka kaže da pređem na tvrdi sto. To mi je inače profesorka i umesto da šutira iz sale prisutne studente na internatu, koristi priliku da me upoznaje sa njima. Babica mi kaže da guram i činim to. Zaseca me, kaže da joj se beba čini suviše velikom u odnosu na ono što su mi rekli na UZ. Idemo, napon, i eto je glavica. Ponovo, ajmo,  napon, ali ja ne osećam donji deo tela. Doktorka i sestra naležu na moj stomak i osećam kako se olakšanje širi mojim telom. Gledam moju bebi kako se rađa. Plače. 11.31h. Stavljaju mi je na grudi i ona pronalazi moj pogled i, za nepoverovati, smiruje se u momentu. Kažem joj: “Hej, pa zdravo ti!”. Uzimaju je da je kupaju i mere. Ja se izvinjavam babici što nisam bolje sarađivala, ona mi se u neverici smeje. Kaže da se meni treba čestitati što sam bila toliko racionalna sve vreme. A i da je ovo bilo za carski rez, jer je beba kilogram teža od predviđenog.

A ja sam samo srećna. Babica mi dodaje mobilni da podelim vest, zovem muža i kažem: „Mi smo se rodili!"

 

 

 

 

 


Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču?
Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!
RAĐANJE DETETA KROZ 23 FOTOGRAFIJE
Fotograf Lenart Nilson je proveo 10 godina svog života snimajući razvoj ljudskog embriona, počevši od začeća pa do rođen...
4
Neverovatne činjenice o trudnoći
Da li znate da je jutarnja mučnina dobar znak? Po tvrđenju Američkog ginekološkog koledža, žene koje pate od ovog simpto...
3
Krvarenje u prvom tromesečju trudnoće
Krvarenje u prvom tromesečju trudnoće je znak da postoji mogući problem.
3
Dobijanje na težini po nedeljama trudnoće
Koliko je preporučljivo ugojiti se u trudnoći i zbog čega kilogrami tako naglo rastu?
3


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




image
krin 40
Prezadovoljna sam Fitolatom
Ja sam Fitolat počela da koristim pre sedam dana. Prezadovoljna sam, ovo je treća beba koju dojim. Zaista deluju kao što i piše. Imam konstantan osećaj "punoće grudi".  Više >>
image

Brzinske pituljice sa teflona
Kuvar: Torbica
Hrskave i neodoljive pituljice za pola sata na Vašem stolu!

Anketa

Najlepše muško ime
Boka8

Koje vam je najleđše muško ime?

Oznake

Click Here