/11 /11

Od malena sam zavidela onima koji su umeli da se poigravaju sa rečima, kao dete sa loptom...kojima je reč bila oružje za sve sto ih boli, veseli ili im čini dan drugačijim... Mene je život naučio da su reci moja nagrada, ali i kazna...

"Satima je znala da sedi sama sa svojim mislima i da čuti. Lomila bi prste, da sam imala utisak da su od gume i da njihovoj savitljivosti nema granice. Ona je to radila tako vešto, a potpuno nesvesna toga. Pogled joj je  bio pomalo prestrašen, pomalo tužan, pomalo odsutan...svega pomalo i pomalo svega onoga sto je mene činilo beskrajno nesrećnom. U svemu tome, imala sam utisak da je to njen svet i da je to njena zona konfora, mesto gde može da bude ono sto hoće,  što jeste i  gde je njena tišina, njen zaštitnik. Ne mora da sluša šta joj drugi govore, šta treba da radi, šta se od nje očekuje, šta jeste, a šta bi trebala da bude... šta mora, a ne može! Posmatram je dok se svaki deo moje duše kida u milion komada, ćutim i ja jer znam da ću u suprotnom prekinuti njen mir. Ćutim, a vrištala bi... Uhvatila bih je za njene male, slatke prstiće, za njeno lepo lice i pogledala u najslađe, a najtužnije oči  i naglas urlala da znam, da osećam, da razumem, da sam tu, da sam kriva jer sam nemoćna, ali tu sam... tu sam i juče i danas i sutra... I tu sam... I sve bih ja to rekla, zaurlala, izvikala... ali, ćutim... reči sam sklonila tamo gde ne mogu da ih čujem, gde ih ne osećam, jer me boli ono sto bih rekla, sto bi čula..."

Znam, milo moje... osećam svaki tvoj uzdisaj, svaki tvoj pogled koji govori više nego hiljade napisanih stranica. Znam, najdraže moje uplašeno lane, znam da ti je svaki dan pun iskušenja, testova, provera, prelaska granica koje ne želiš da pređeš...jer nisi sigurna, jer se bojiš... jer je strah tvoja robija na koju si osuđena... Znam sve i toliko bih volela da možeš to sve da izgovoriš, da pustiš da reči odnesu bar deo onoga što ti je na duši, da svoje misli, tajne, tuge i strahove pokušamo zajedno da pretvorimo u bajku punu vila, anđela i princeza. I ja bih ti onda opet i opet kao svaku noć pred spavanje pričala kako ima jedna princeza Minja, koja je bila toliko lepa i dobra da su svi želeli da žive u njenom kraljevstvu, da se druže sa njom, da su sve moguće životinje spavale u podnožju njenih nogu... i da nikada nisi bila sama i usamljena...

Sve bih ti ja to pričala, opet i opet... ali ćutim... jer, ćutiš i ti... jer ma koliko sam tu, koliko su svi drugi tu... znam da si sasvim sama i to ništa i niko ne može promeniti! Teško je... teško je jer tvoj mrak je i moj, tvoja tišina je i moja, tvoj muk je moje prokletstvo... teško je jer svi pokušavamo da promenimo tvoj svet, a ti prosto ne umeš, da živiš u našem svetu!

"I shvatih, da sam i ja sa njom počela sve vise da ćutim i sedim satima, potpuno nesvesna da mi se gubi tlo pod nogama, jer nisam tu... jer, ona nije tu. Gde smo, kuda ćemo, kako da izađemo iz lavirinta u koji smo same upale, pokušavajući da ispričamo priču neme i čujemo istu, potpuno gluve... Shvatih da najbolju vezu ostvarujem sa njom upravo tada, jer živim ja njen život, a ne ona moj, sto pokušavam uporno da joj nametnem... Shvatih da njen svet, njeno ćutanje i njeno lomljenje prstića nije njena želja, već nužda. Shvatih da ja trebam da pratim nju, a ne ona mene, jer gde god da ona krene, ide ili stigne, tu je i moje mesto. Shvatih da nju reči bole, jer ono što ne ume da izgovori, ume da pomisli, a ono sto ne želi da pomisli... drugi govore za nju! Shvatih da se s razlogom baš meni rodila... i da sa razlogom njeno ćutanje, će postati moj ključ za njenu dušu."

I tako moje omiljene reči, postadoše moja zla kob, moja osuda, moja najveća bol, moji okovi... Jer sav moj svet, diše punim plućima, samo kada čuti... kada nema reči! Ali, njen pogled će me uputiti...

Dubravka Bakoč Vujinović