Da bi dete sebe percipiralo kao vredno, pouzdano i sigurno neophodna je podrška. Foto: Freepik.com

/11 /11

Još pre nego što postanemo roditelji počinjemo da se pitamo kako treba da postupamo prema detetu, kako da ga usmeravamo, u kom pravcu da ga podučavamo i vaspitavamo, kao da su to procesi nad kojima imamo potpunu kontrolu i koje možemo po želji povremeno da uključimo, a kada nam nije do toga da ih stavimo na pauzu.

Međutim od dana kada dete stigne u našu porodicu mi spontano započinjemo sa njegovim oblikovanjem, vaspitavanjem i pripremom za život. To su procesi koji su neodvojivi od celokupnog odnosa koje sa njim uspostavljamo. Svakim svojim gestom i porukom koje mu uputimo, načinom na koji mu se obraćamo, kako ga tešimo i hrabrimo,  doprinosimo njegovom saznavanju, razvoju, osećanju prihvaćenosti i voljenosti.

Svako dete koje stigne u porodicu predstavlja potencijanu novu snagu te porodice. Istovremeno od dobrodošlice koju dobije zavisi koliko će i samo prepoznavati sebe kao snagu!

Da bi sebe percipiralo kao vredno, pouzdano i sigurno neophodna je podrška.

Podrška detetu. Šta znači? Kako je objasniti?

U najširem smislu podrazumeva podržati njegov razvoj, potencijale, potrebe, interesovanja, saznavanje. Pratiti ga na njegovom razvojnom putu, podsticati, usmeravati...Međutim da bismo u tome uspeli potrebno je da budemo otvoreni prema njemu, spremni da ga vidimo, upoznamo i prihvatimo onakvim kakvo jeste!

U tom smislu podršku detetu možemo izjednačiti sa prihvatanjem deteta. U zavisnosti od toga koliko ga prihvatamo zavisi i koliko ga podržavamo da bude ono što može i treba da bude.  

Podrška detetu se ogleda u građenju odnosa u kom se dete oseća sigurno, u kom postoji međusobono poverenje, povezanost i razumevanje.

Sigurnost se razvija od prvih dana rodenja. Podrazumeva da je dete sigurno da će roditelji, na prvom mestu mama, reagovati na njegove potrebe za hranom, utehom, dodirom, snom itd. Kako vreme prolazi i potrebe se usložnjavaju i proširuju na razne aspekte života, igru, druženje, istraživanje okoline i sl. Kroz način na koji roditelji reaguju na njih dete uči koliko može da se pouzda u njih, koliko su njegove potrebe za njih važne. Način na koji se roditelji ophode prema njima šalje detetu poruku koliko je i ono vredno pažnje pa samim tim utiču na sliku o sopstvenoj vrednosti. Ta slika daje detetu dozvolu da se upušta u razne avanture i bude sigurno da proba, istražuje, sledi svoje želje i interesovanja, stiče iskustva i samim tim se razvija.

Istovremeno stiče uverenja o drugima, koliko su pouzdani i oslonjivi.

Kroz razvoj sigurnosti razvija se i poverenje, taj osećaj da mogu da se oslonim na druge, da mogu da im se obratim i poverim i da me oni neće odbaciti.

Detetu je potrebno da se oseća zaštićeno i sigurno da ga nećemo izneveriti i da ćemo ga voleti bez obzira na to koliko je nestašno ili neposlušno bilo. Potreban mu je roditelj koji je tu za njega, koji mu pruža utehu i razumevanje kada god mu je potrebno a ne samo onda kada je uradilo „nešto dobro“. Detetu je važno da zna i oseća da šta god da kaže ili uradi neće ugroziti odnos sa roditeljem. Da ga roditelj neće odbaciti ako se ne slaže sa njim oko nečega, da će uvek stati iza njega i podržati ga u situacijama kada mu je to potrebno.

Potreban mu je roditelj koji je otvoren i dostupan, koji aktivno komunicira sa njim dok provode vreme zajedno. Fizička prisutnost sama za sebe nema neki veliki značaj.

Da bi roditelj bio u stanju da bude tu za dete, potrebno je da razume da dete kao i odrasli doživljava i ispoljava različita osećanja, a koja često predstavljaju pozadinu različitih ponašanja. Često se iza nekog nestašluka kriju tuga ili ljutnja.

Dakle važno je saosećati sa detetom kako bi na adekvatan način percipirali različite reakcije. Ali to ne znači da su sva ponašanja za roditelja jednako prihvatljiva. Upravo kroz odnos poverenja i međusobnog razumevanja, roditelj i dete mogu da obrade neprihvatljiva ponašanja a da se dete ne oseti odbačeno ili manje vredno.  

Ovako razmatrana, podrška može se razumeti kao određena filozofija odnosa prema detetu, vaspitni stil kojim je oblikovano roditeljevo ponašanje prema detetu a samim tim i odnos koji dete razvija prema sebi samom. Odnos koji obiluje podrškom možemo izjednačiti sa prihvatanjem deteta.

Prihvatanje deteta podrazumeva da roditelj prihvata dete onakvim kakvo ono jeste sa svim njegovim manama i vrlinama:

1. Usmeren je i pruža podršku razvoju pozitivnih strana detetove ličnosti, a prihvatanjem mana otvara se mogućnost za njihovu promenu.

2. U komunikaciji sa detetom, roditelj  koristi jezik prihvatanja koji ima sledeće karakteristike: komunikacija se odvija na pozitivnom emocinalnom planu, dvosmerna je, što podrazumeva da dete i daje i prima od roditelja, dok su osnovne poruke - poruke prihvatanja u koje spadaju poruke uvažavanja, ohrabrivanja, oslobađanja od straha i podrška.

3. Roditelji otvoreno i jasno deci pokazuju pozitivna osećanja, dok kontrolišu i suzbijaju negativna.

Nasuprot odnosu prihvatanja deteta jeste prihvatanje sopstvene slike deteta koji podrazumeva da roditelj ne prihvata dete onakvo kakvo jeste, već sopstvenu sliku o tome kakvo bi ono trebalo da bude:

1. U odnosu sa detetom roditelj vrši stalnu presiju da kod deteta ispravi svo ono što smatra neprihvatljivim i negativnim.
2. Komunikacija ima abmivalentan emocionalni ton, jednosmerna je, što znači da je dete u svojstvu pasivnog primaoca, dok su osnovne poruke - poruke optuživanja: optuživanje, osuđivanje, kritike, moralisanje.
3. U slučaju pokazivanja osećanja, roditelji imaju problem da ih jasno i otvoreno pokazu.

Navedene vrste odnosa proizvode u potpunosti međusobno suprotne efekte po psiho-socijalni razvoj deteta. Efekti su dati u tabeli koja sledi:

Želimo Vam puno radosti i uspeha

u praćenju Vašeg deteta na putu školovanja i odrastanja!

Autor: Viva Verbum

www.vivaverbum.rs

Promo objava