Istraživanja pokazuju da su interakcije u porodici deteta sa ADHD-om, mnogo stresnije za sve njene članove, za razliku od ostalih porodica koje nemaju ovakvog člana. (Foto: Freepik)

/11 /11

Porodični kontekst u kojem odrastaju deca sa ADHD-om  je od velike važnosti za dijagnozu, tok, prognozu bolesti. Često i sami stručnjaci prilikom kreiranja tretmana za dete zanemaruju ovu važnu činjenicu i dete posmatraju izolovano, zaboravljajući da interakcije u koje deca stupaju kreiraju porodičnu atmosferu i na taj način boje porodične odnose.

Istraživanja pokazuju da su interakcije u porodici deteta sa ADHD om, mnogo stresnije za sve njene članove, za razliku od ostalih porodica koje nemaju ovakvog člana, te da je velika verovatnoća da će roditelji ili braća i sestre ispoljiti neke sopstvene psihološke tegobe tokom svog života. Ukoliko postoje ovakve tegobe, svakako da će one imati uticaj  na percepciju, odgajanje i tretman deteta sa ADHD om. Na primer, roditelji koji imaju lične probleme teže podnose specifično i zahtevno ponašanje svog deteta što može da rezultira preoštrom kaznom ili generalno sniženom tolerancijom prema detetu uz povećanu razdražljivost, bez obzira na to šta dete radi. Takođe dete može dobijati mnogo manje  pohvala, ohrabrivanja i uopšte topline nego što bi inače dobilo. Reakcija deteta na ovakav tretman može biti povišen nivo prkosa, rasprava i sukoba. Ovo nadalje može samo pojačati doživljaj roditelja da je dete problematično ili teško, a onda ceo ciklus započinje iznova.Ovo naravno  ne znači da su roditelji  glavni uzrok detetovog neprimerenog ponašanja, ali sugeriše na to da odnos roditelj-dete može itekako uticati na ozbiljnost i dubinu teškoća koje prate kliničku sliku ADHD-a. Stoga, da biste bolje razumeli vaše dete kao i prirodu vašeg odnosa, možda bi bilo korisno da porazmislite o nekim od sledećih pitanja:

•Kako obično reagujete na specifično ponašanje deeteta, posebno ako je neprikladno, ometajuće ili zahtevno?

•Kako vaše dete tretira vas i kakve reakcije izaziva u vama?

•Kako dete utiče na druge u porodici i kako se oni ponašaju prema njemu?

•Da li ste u braku ili vezi u kojoj se problemi ukoliko ih imate, reflektuju na odnose sa vašom decom, posebno na odnos sa detetom koje ima ADHD?

•Da li je vaš brak ili veza izvor snage za vas prilikom suočavanja sa svakodnevnim izazovima roditeljstva?

•Da li radite od kuće ili odlazite na posao?

•Da li ovo unosi stres u vaš dom i utiče na vaš odnos sa decom ili je vaš posao izvor ličnog rasta i razvoja i doprinosi da se osećate uspešnije u svakom smislu pa  i kao roditelj?

Interakcija deteta sa ADHD-om i njihove majke

Jedna od prvih studija koje direktno posmatraju interakcije majki i njihove dece sa ADHD -om uradila je dr Susan Campbell sa Univerziteta u Pittsburghu 1975. koja je primetila  da dečaci sa hiperaktivnošc´u (današnji ADHD) prilikom izvršavanja zadataka zahtevaju mnogo više interakcije, komunikacije,pažnje i dodatne pomoći od svojih majki za razliku od ostale dece. Majke dece sa ADHD-om davale su više uputstava, sugestija, ukratko mnogo su više morale da upravljaju ponašanjem svoje dece i da utiču na njihovu samokontrolu nego majke dece bez ADHD-a. Međutim, iako su majke bile direktivne, i usmeravajuće, njihova deca su pokazala teškoću da ostanu fokusirana na zadatak i slede uputstva koja su konstantno dobijala.

PROČITAJ JOŠ: IMAMO LI EMPATIJU ZA OSOBE SA ADHD-om?

Tokom dužeg vremenskog perioda ovaj stepen interakcija može biti visoko stresan i iscrpljujuć za majke dece sa ADHD om, koji u krajnjem ishodu dovode do konflikata i sukoba.

Interakcija deteta sa ADHD-om i njihovi očevi

„Imam mnogo teškoća u rukovođenju ponašanjem  svog detetom, ali moj muž ima mnogo manje. Zašto?"

 Jedna od konstatacija koje se mogu  čuti od majki dece sa ADHD –om je da im se čini da se deca ponašaju bolje prema očevima, navodi u svojim istraživanjima dr. Barkley. Zapravo, nismo sigurni zašto je to tako. Može biti da ima veze sa činjenicom da majke još uvek nose više odgovornosti nego očevi u interakciji sa decom kod kuće- posebno u izvršavanju dužnosti, čak i one koje ne rade od kuće. Čini se da se majke više oslanjaju na razum i privrženost u cilju postizanja da dete izvrši zadatke. S obzirom da deca sa ADHD-om ne prate instrukcije ili razumski pristup tako dobro, ovaj pristup ih neće motivisati dovoljno. Očevi mogu biti manje zahtevni i mogu da kazne strožije za neposlušnost. Dakle može biti da roditelj koji reaguje brže i nagradi ili kazni dete shodno ponašanju, može imati bolje rezultate. Takođe ne možemo da isključimo da veća fizička snaga ili pojava oca može biti pomalo zastrašujuća za dete sa ADHD-om.

Bez obzira na to zašto postoji razlika, činjenica da postoji može uzrokovati probleme u braku ili vezi roditelja.

Vrlo je važno za očeve da shvate da se deca, posebno deca sa ADHD -om, različito ponašaju sa majkama i očevima. Sugestija za roditelje koji sumnjaju u to je da uvedu promene i dozvole ocu preuzimanje vec´e odgovornost za svakodnevnu negu deteta sa ADHD-om na određeni period kako bi sagledali ponašanje deteta iz drugog ugla.

Interakcija deteta sa ADHD-om i njihova braća i sestre

Čini se da se odnos dece sa ADHD-om prema braći i sestrama razlikuje od onoga što se vidi u drugim porodicama. Deca sa ADHD-om se više svađaju, viču, više remete igru što svakako više podstiče neprikladno ponašanje ili nestašluke pa ne čudi da su sukobi češći nego u ostalim porodicama. Takođe više pažnje koje dete sa ADHD -om dobija od roditelja često je izvor zavisti, posebno kada su brac´a i sestre bez ADHD -a mlađi.Neretko se braća i sestre osećaju izolovano na neki način zbog svoje pozicije u porodičnom sistemu i širim sistemima. Teškoća u komunikaciji ili razmeni  sa bratom ili sestrom koji imaju teškoće koje prate ADHD, nemogućnost deljenja svakodnevnice na uobičajen način, mogu da dovedu do osećanja usamljenosti. Često i sami doživljavaju da su njihove potrebe manje važne.

Interakcija dece sa ADHD -om i vršnjaka, kao i  drugih odraslih, kao što su npr nastavnici ili vaspitači pokazuje da kada su deca sa ADHD -om u obrazovnom sistemu, nastavnici, slično kao i majke, verovatno c´e povec´ati svoje zahteve, direkcije ili ukore deci. Stoga je vrlo važno obučiti nastavni kadar za rad sa ovakvom decom i opremiti ih različitim tehnikama koje će im pomoći da dete vode kroz obrazovni proces sa što manje teškoća za sve. Slično, kada deca saADHD prvo ulaze u novu vršnjačku grupu, druga deca se mogu ponašati kao „male majke“ - dajuc´i deci sa ADHD-om više naredbi, uputstava i pomoći. Ukoliko ovo ne umanji hiperaktivnost i ometajuće ponašanje, druga deca se mogu biti ljuta, zadirkivati ih ili pak povući se od njih.

Izazovi roditeljstva u porodicama sa detetom koje ima ADHD su veliki i na duge staze iscrpljujući, jer roditelji često imaju manje kontakata sa članovima šire porodice, koji bi inače bili podrška.

Međutim, ono što je važno i za roditelje, ali i ljude koji su  u kontaktu sa ADHD decom je da razumeju da dete ne radi stvari namerno. Ono se ne ponaša neprimereno jer je bezobrazno ili razmaženo. Ono ima stvarne teškoće da sledi pravila i uputstva. Ono ima poremećaj samokontrole, deficit u inhibiciji ponašanja.I ono se verovatno jako trudi da ispuni vaša očekivanja.

 Iako smo u ovom trenutku najbliže objašnjenju da uzroke nastanka ovog poremećaja možemo pripisati genetici i biologiji, nikako ne smemo izgubiti iz vida da okruženje, kontekst u kome deca sa ADHD-om odrastaju i sazrevaju umnogome doprinosi perzistiranju i jačini simptoma koji čine ovu kliničku sliku.

 

· Beyer, W., & Hunt, R. D. (1999). Born to be wild: Attention deficit hyperactivity disorder, alcoholism, and addiction. Midlothian, VA: Judy Wood.

· Ingersoll, B., & Goldstein, M. (1993). Attention deficit disorder and learning disabilities: Realities,myths, and controversial treatments. New York: Doubleday.

· Russell A. Berkley, PhD, Taking charge of ADHD

 

Viva Verbum

www.vivaverbum.rs

PROČITAJ JOŠ: Moje dete ima dijagnozu. Kako da se suočim i prihvatim?

Promo objava