Sve manje roditelja spremno da prihvati kritike na ponašanje svojih naslednika. Foto: Freepik.com

/11 /11

Imali smo đaka u četvrtom razredu, veoma agresivnog, sve oko sebe je rasturao. U jednom trenutku se okomio na prvaka kog je gurnuo niz stepenice. Pozvali smo roditelje da odmah dođu. Oni su, međutim, bez i trunke sumnje, rekli da je to nemoguće i da takvu neistinu o svom detetu ne prihvataju. Da ne govorim da smo očevici bili nas nekoliko nastavnika i gomila dece.

Primer koji nam je ispričao Slobodan Malušić, beogradski pedagog sa iskustvom od četiri decenije, samo je jedna od situacija koje ilustruju fenomen “Moje dete to nikada ne bi uradilo”.

– A takvih sam slučajeva, nažalost, sretao mnogo, naročito poslednjih godina. Roditeljsko odbijanje problema i neprihvatanja neprijatne istine o svom detetu sve je veći problem – kaže Malušić, koji se baš ovom temom bavio u knjizi “Nastavničke brige”, koju je objavio pre nekoliko godina. – Događalo se da mesecima radimo sa detetom, pokušavajući da ispravimo problem i kada smo na korak od uspeha, dovoljna je samo jedna rečenica roditelja: “Ma pusti, nema veze”, da sve uprska i vrati nas na početak.

Kako naš sagovornik kaže, u svojoj knjizi na prvom mestu onih koji učiteljima zadaju brige nisu deca, već njihove mame i tate.

– Uvek sam imao 100 odsto uspeha, samo tamo gde su i roditelji prihvatili manu ili neki nedostatak svog deteta – kaže Malušić. – Takvih je roditelja, nažalost, sve manje. Deci naruku ide i promena zakonodavstva i činjenica da i roditelji i pedagozi ostaju bez autoriteta. Ono što roditeljima treba da bude jasno – dete treba poštovati, ali mu i postaviti granice.

PROČITAJ JOŠ: Kako dobro dete postane loš čovek

Čini se da danas roditelji sve više zatvaraju oči na pomen da bi njihov jedinac mogao da bude problematičan, da bi mogao da se potuče, bude nepristojan, da laže, kasnije da zapali cigaretu ili pobegne sa časa. Pre veruju da je loša ocena ili neprolazak na ispitu rezultat toga što njihovog potomka “mrzi” nastavnik ili profesor, nego u racionalniji razlog – neznanja.

Sociolog Milana Ljubičić ukazuje da u savremenim porodicama deca su u centru pažnje. Roditelji su im aposlutno posvećeni i bezuslovno požrtvovani. U decu investiraju sve, a od dece u isto vreme traže malo ili – ništa. To je jedan od ključnih razloga zbog kojega su deca postala moćnija od roditelja. Ako roditelji ulažu u svoju decu i vreme, i novac, i ljubav, jasno je da im ostaje jedino da veruju u svoje “projekte”.

Psihoterapeut Zoran Milivojević smatra da nekritičko verovanje detetu i bezrezervno podržavanje nekada mogu biti put za veoma velike probleme kada dete malo poodraste. Kako kaže, mame i tate često polaze od pretpostavke da imaju veoma dobar odnos sa detetom, da im dete može sve otvoreno reći, bez straha od kazne. Zato su skloni da veruju detetu koje kaže da nije uradilo ono što zapravo jeste skrivilo.

– Nisu retki roditelji koji ne razlikuju svoje dete od njegovih postupaka, niti sebe dovoljno razlikuju od deteta – objašnjava dr Milivojević. – Kada neko kritikuje neko ponašanje njihovog deteta, oni to doživljavaju kao napad na dete kao osobu, kao poruku da je dete loše, pokvareno, nesposobno, ali i kao poruku da su oni loši roditelji.

PROČITAJ JOŠ: Kad je dete agresivno jedna vaspitna metoda deluje

MOĆ LAGANjA

Mnogi roditelji smatraju da bi bilo veoma loše za njihov odnos prema detetu kada bi poverovali nekoj lažnoj optužbi protiv deteta i time mu učinili veliku nepravdu – kaže psihoterapeut dr Zoran Milivojević. – Zato oni tu informaciju proveravaju kod deteta pitajući ga: “Je l’ tako da ti nisi uradio to i to”. Dete otkrije da može da laže roditelja. Ako dete shvati da je roditelj sklon da mu veruje i da kada nešto loše uradi a ne prizna da je uradilo, otkriće moć laganja.

Izvor: Novosti