/11 /11

Euforija (kakvim god pridevom je ulepšali) uvek i jedino iz mase ljudi izvlači ono najgore. Mozak se, po svojoj prirodi, teško nosi sa puno spoljnih nadražaja te je sasvim logično zašto deca doslovno odlepe kad se nađu u takvoj situaciji.

Stoga je ovo pismo upućeno svim roditeljima koji nisu savladali biologiju za 6. osnovne i čija deca divljaju po prodavnicama.

“To što ste vi oguglali na divljanje svoje dece ne znači da ceo svet treba da trpi teror. Odlazim u Ikeu i, prolazeći izložbenim prostorom, počinjem da se pitam da li sam pogrešio ustanovu. Da li sam došao u prodavnicu nameštaja ili vrtić? Dok se deca razdragano penju po nameštaju i igraju u prostoru koji nije najbezbedniji za zabavu bez nadzora, roditelji s papirima i metrom u rukama gledaju komode.

U trenutku mi ta interakcija postaje zanimljivija od onoga zbog čega sam došao. Zanima me u kom će trenutku skrenuti pogled sa brojki na spisku i pogledati gde su im deca. To traje nekoliko minuta, a roditelji su toliko fokusirani da se, namah, čini da su i zaboravili da su poveli decu.

Sledeća scena, međutim, pokazuje da deca nisu zaboravila da su tu s mamom i tatom.Dolaze noseći neke stvari ili u želji da ih nešto pitaju ili saopšte da su žedni i gladni. Dakle, sasvim uobičajeno ponašanje za jedno dete.

Šta u toj situaciji radi primer roditelja u potrošačkom društvu?
On pokušava da zanemari tu spoljnu smetnju. On kulira i pokušava potpunim ignorisanjem da stavi detetu do znanja da je odabir nove fotelje važniji od njega. Kada mu taj pasivni pokušaj da ostane u fokusu ne uspe, on počinje da viče na dete.

Kako je baš sad mora u wc? Da li je moguće da ne može bar nekoliko sati da bude u hibernaciji, dok oni ne obave kupovinu? Te napasti koje su na svet došle samo da bi roditeljima jele džigericu. Verujem da zaista ne misle da je to funkcija njihove dece, ali meni odaju takav utisak.

Dragi roditelji, ako ste već odlučili da povedete dete u kupovinu, znajte da će biti gusto. Ne možete da mu dozvolite da divlja, juri, viče i lomi. Na taj način može da se povredi, a to znači da istog trenutka možete zaboraviti na svoju kupovinu.
Najgore je kada počnete da vičete na svoju decu jer očekujete da ona budu apsolutno mirna i nečujna.To može da proizvede samo jedno – da deca divljaju po prodavnicama.

Kada sam bio mali, tata je radio u inostranstvu i sestru i mene je mama često morala da vodi sa sobom tokom izvršavanja brojnih obaveza. Kao dete sam bio sve, samo ne miran. Omiljena igračka mi je bila šrafciger, a glavu sam razbijao više puta. Bio sam tvrdoglav i trebalo je dosta strpljenja za mene.

Najviše sam mrzeo rečenicu pruži korak, koju je često izgovarala vukući mene za ruku. Verovatno bi joj bilo lakše da me nije držala, nego da je očekivala da je sam pratim.

Nikad ništa nisam razbio u prodavnici, iako nam u kući nijedna vaza nije preživela. Nisam nikad legao na pod radnje i urlao, iako sam jednom ljutito legao ispod automobila i rekao im da me zgaze, ako već ne valjam.

Znam da će biti onih koji misle kako ću ja sve to shvatiti kada budem bio roditelj. Svako može da se pravda time kako ga svet ne razume. To što vam deca divljaju po prodavnicama nema veze s činjenicom da je ono dete, nego sa činjenicom da ste vi roditelj. To će vam reći i moja mama, ali i gomila prijatelja koji imaju decu.

Ukoliko već morate da povedete dete u kupovinu, onda mu učinite taj odlazak zanimljivim. Nađite mu neku zanimaciju, dajte mu da neki zadatak, zaduženje. Okupirajte ga nečim kako biste ukrali malo vremena da uradite ono što je potrebno. Kad ste već morali da ga povedete.

Sasvim je sigurno da bi se i ti roditelji osećali komfornije da su krenuli sami u kupovinu. Ali, što bi naš narod rekao – Nužda zakon menja. Vaša deca su vaša obaveza, a pravo svih ostalih je da ne ispaštaju zbog lošeg ispunjavanja te obaveze.”

Izvor: byka