/11 /11

U mraku gubi orjentaciju

Retka su deca koja se ne plaše mraka i ovaj strah se javlja uglavnom između druge i pete godine. Postoji nekoliko parametra koji ga određuju: nemoguće je kontrolisati svoje okruženje u mraku, proveriti da ne šeta neko čudovište, naći svoju cuclu, put od kreveta do toaleta i obrnuto…Daleko od toga da opušta, mrak je za dete zamka u kojoj je dezorjentisano i oseća se potpuno bespomoćno. Teško se uspavljuje, budi se noću, plače i doziva vas.
U tom trenutku, najbolje je da ustanete, iako vam to teško pada, upalite svetlo u njegovoj sobi i, ukoliko vam priča o veštici koja vreba iza zavese, zajedno sa njim proverite da nema nikoga i da je potpuno bezbedan. Tako ćete ga razuveriti i ponovo će zaspati.
Pošto je evidentno da će vas i ubuduće buditi ukiliko spava u mraku, ostavite upaljenu malu lampu u njegovoj sobi tokom noći. Između mraka i polutame značajna je razlika : jedno plaši, drugo opušta.

Ukrotite strah

Rešenje je nekad da pomognete detetu da ukroti i pobedi svoj strah. A to se postiže dijalogom. Odredite šta ga tačno plaši, shvatite ga ozbiljno, pitajte ga  da opiše svoj strah. Pokažite mu da razmete njegove strepnje i dokažite to priznajući mu čega ste se plašili u detinjstvu. Tako ćete ga ohrabriti.
Pomozite mu tako što ćete ga podsetiti na neke ranije strahove koje je prevazišao. Na primer, plašio se da spava u nekoj drugoj kući ili se plašio da se kupa u moru. Dajte mu vremena da se seti tih svojih pobeda i osetiće se mnogo jačim.
Na kraju, pomozite mu da razuveri svoje umišljene strahove, na primer recite mu da ćete mu staviti lampu pored kreveta i da u svkom trenutku može da je upali i uveri se da je sve u redu i da nema čudovišta.
Nećete uspeti da ga prvo veče ubedite, ali ćete malo po malo napredovati i na kraju će se vaše dete smejati tome što ga je plašilo.