/11 /11

Ovaj strah roditelja je opravdan ako su već imali loša iskustva, tj. ako dete ima naviku da provocira i zadirkuje psa koji na to burno reaguje.
Iako je ređa od fobije od miševa, pacova, paukova, zmija i vukova, fobija od pasa i te kako postoji.

Strah od životinja je čest problem. Dete se susreće sa ovim strahom od svog najranijeg detinjstva. Taj strah je takođe i pozitivan osećaj jer mu pomaže da izbegne eventualne nesreće. Kada taj strah postaje anormalan? Teško je povući granicu. Mora se priznati da strah, koji je normalni mehanizam odbrane, postaje patološki kada je praćen velikom strepnjom. Neki strahovi su spontani, a drugi sugestivni. Naime, nije retkost da strahove koje roditelji imaju usvoje i deca.
Strah je mučno i teško osećenje koje se ispoljava u prisustvu predmeta ili osobe koja realno postoji i koju dete, s pravom ili bez njega, smatra opasnom. Arhaični strahovi su, po Frojdu, praktično konstantni, to su strah od mraka, samoće, stranaca, novih stvari, opasnih situacija, pasa… Kada strah nastaje sistematično, u prisustvu određenih predmeta ili u nekoj situaciji, uvek istoj i objektivno bezopasnoj, govori se o fobijama. Fobije se javljaju uglavnom oko pete i šeste godine.

Neki strahovi su toliko česta pojava da se trebaju smatrati normalnim. Nedostatak strahova kod deteta u periodu od druge do pete godine može biti naznaka da nešto nije kako treba. Na primer, neka zaostala deca nemaju strahove.
Novorođenče se plaši buke i uznenadnih zvukova. Veoma malo dete se plaši da bude razdvojeno od roditelja. Strah od nepoznatog se javlja oko osmog meseca. Tokom prve godine, dete ima strah od buke izazvane mikserom, usisivačem, telefonom… Sa dve godine, jake buke, kao što su sirene, zvuk vodokotlića, lajanje psa, izazivaju takođe veliki strah. U trećoj godini, dete počinje da se plaši životinja, posebno ako nema kućnog ljubimca. Ovaj veliki strah može biti prouzrokovan samom životinjom, koja se agresivno ponaša i pokazujue znake neprijateljstva prema vašem detetu. Ako je ponašanje psa zaista opasno, treba ga se otarasiti.

Strah koji postepeno nestaje

Najčešće se, međutim, događa da dete oseća fobični srah u prisustvu životinje koja ničim to nije zaslužila.

Određena ponašanja roditelja povećavaju osećaj straha kod deteta. Treba naročito izbegavati ovakve pretnje : “Ako ovo ne uradiš, poješće te kuca!"

Ukoliko se dete plaši beskorisno je ismevati ga, prekoravati ili mu se rugati. Pokušaji da ga ubedite da nije u pravu ili da se suoči sa životinjom koje se plaši, nikada ne uspevaju. Dete ima potrebu da može da računa na razumevanje roditelja. Treba pokušati navikavati dete postepeno na stvari koje ga plaše. Probajte da ga u prvo vreme pustite da gleda psa iz daljine ili čak da  gleda kako se druga deca bez straha igraju sa njim. Dete se ne boji samo velikih i opasnih pasa; jednako ga zastrašuje nemački ovčar koliko i mala pudlica. Nema svrhe terati ga da miluje životinju. Pričajte mu priče u kojima su glavni junaci hrabre i plemenite životinje.

Strah od životinja će postepeno nestati ukoliko nije izazvan nekom agresijom, odnosno ako neki poseban događaj nije izazvao traumu kod deteta.  

Fobije od mačaka (aliurofobije) su najređe. Pojava ili prisustvo mačke kod osobe koja pati od ove fobije izaziva bledilo, mučninu, nervne krize. I slavne vojskovođe, kao što su Cezar i Napoleon su patili od ove fobije.