Na poslednjem pregledu kod privatnog lekara dogovorili smo se da se CR radi u ponedeljak 6.9., međutim to je u poslednji čas pomereno za utorak 7.9., a da prijem u Betaniju bude 6.9.

Osvanuo je ponedeljak, muž vodi dete u vrtić, ja čekam da se vrati po mene. Odlučujemo da pre odlaska u porodilište svratimo u kafić na doručak i kafu, pa pravac Betanija.

U dogovoru sa mojom doktorkom koja mi je vodila trudnoću, javljam se na prvi sprat patologije trudnoće, da mi ona odradi prijem. Otvara se istorija bolesti, ginekološki pregled, CTG, onda na prizemlje na merenje kukova (ovaj put me to ne boli, prošli put sam za malo sestri nabila petu u usta), pritisak, kilaža... sve već po redu. Vraćam se na patologiju, smeštaju me u sobu, čekam komisiju u 12.30h, pa onda i razgovor sa anesteziologom.

Komisija kaže da sam ujutru prvi CR, odmah nakon dva serklaža.

Nakon razgovora sa anesteziologom, na sopstevnu odgovornost odlazim kući, i treba da se vratim do 18h. Napolju švrljavo vreme, pada kiša, ja bih da se igram sa detetom, a on šmugnuo kod dede, neće ni u porodilište da ide sa mužem da me odvezu. Na jedvite jade se ubedimo da pođe. Pred porodilištem me ovlaš poljubi, moj mali dečak, moja beba, ja jedva kontrolišem suze, nije dobro da se tako rastanemo. Okrećem se i više ne gledam nazad... ulazim u Betaniju.

Uveče dolazi sestra, kaže pozvaće me na brijanje i “higijenu vagine” (užas...) i posle će mi dati Bensedin i Fraksiparin pred spavanje.

Nakon svega završenog, oko 23.30h, ležem da spavam, i samo razmišljam da jedva čekam jutro, jer počinju da me bole leđa, i bol se širi u butine i stomak. Šta je to bilo, ne znam, popila sam lekić, i legla. Tako sam se i probudila ujutru za klistiranje.

Onda braunila, sestra bode jednu venu, vena puca. Dolazi druga sestra, bode drugu venu, neku malenu, vidim zvezde, ali ćutim, znam, mora se. Mrzim braunile. Kreće infuzija, priprema za CR, pošto mi daju terapiju za astmu i za srčanu maramicu po preporuci kardiologa.

Kada je infuzija iscurela, dolazi sestra, kaže “Hajdemo”, ja sam i dalje smirena.

Ulazimo u neki deo skroz obložen pločicama, i tamo me prikopčavaju na infuziju, tada sam već diskretno uplašena, ali pričaju sa mnom anesteziolog i ovaj drugi čovek što mi kroz braunilu daje svašta nešto, pa nekako lakše preživljavam sve to. Na stolu pored mene sedi žena, pita šta je to spinal, objašnjavam joj, a ona kaže “Ma jao, ne boj se, sve će to biti ok. Samo kada bih ja to dočekala, ja idem na serklaž.” Tada dižu tu ženu i svi nestaju. Ostajem sama samcijata u toj belini prostorije, strah je jači, počinjem da se tresem. Za koji minut evo ih svi nazad, kažu noramlno je da se tresem, kažu hladna sam kao led, i guraju me u salu. Opet infuzija, sedi... anesteziolog pipka leđa, pipka oko struka (traži kraj rebara, ili kukove, ili već ne znam šta, ali ja poskočim na stolu – golica me, kažu ne smem da mrdam. Osetim ubod i dalje ništa, sem da anestezija počinje da deluje. Poležu me, ja počinjem da se kikoćem, kao drogirana. Ulaze doktori, ulaze razni neki u salu, baš ih je bilo mnogo. Moja dr me smiruje, ćaskamo neobavezno, stiže dr koji će raditi sekciju, kaže veselo “Dobro jutro, kako smo?”, i sve počinje. Rez ne osetim, ali sve ostalo do momenta vađenja bebe boli. Ne, nije neprijatan osećaj nego boli. Dal anestezija nije dovoljno delovala? Ne znam. Ali tada sam još mogla da pomeram stopala, što posle pri ušivanju i u šok sobi nisam mogla. U svakom slučaju, taj deo što boli traje mnogo kratko, a ja sam kukala. Onda je dr prebacio bebu preko paravana i rekao “Zdravo mama!”, i “Zdravo anesteziologu!” (da ne imenujem), što je bilo skroz simpatično, čak sam se i nasmejala. Bebu su pregledali, a mene šili, to već ništa nisam osetila. Vratili su bebu da je ljubim, onako musavu od onog belog, bila sam sigurna da nema teorije da ljubim takvu bebu, pa eto ipak... Opet sklanjaju bebu, ja se okrećem na drugu stranu, gledam u monitor koji meri moje otkucaje srca i vidim da ispod piše 19, pitam šta je to, kažu, toliko je prošlo od davanja anestezije. U tom je sve bilo gotovo, prebacuju me na pokretni sto, i guraju u šok sobu.

Dobijam užasnu drhtavicu, kažu to je normalno, jedva sam čekala da prođe. Kače me na infuziju u kojoj je ono za skupljanje materice, primećujem da mi po toj ruci iskaču beli pečati. Zovem sestru, skidaju mi tu infuziju, stavljaju običnu, “praznu”, pečati se povlače. Kasnije opet vraćaju tu za skupljanje materice, opet pečati. Do kraja su zaključili da je vena u kojoj je braunila suviše mala i periferna i da sam suviše hladna, i infuzija je suviše hladna, tako da pečati predstavljaju ustvari promrzline, jer je krenulo i da se crveni. Premeštaju braunilu u drugu ruku u sve biva ok.

Donose bebu da vidim, gledam ga... uf uf kako je gadan, sav naboran, kao neki matorac.

Anestezija popušta, materica boli od tog za skupljanje, kateter irita do suza, i uveče me podižu iz kreveta. Opet to grozno iskustvo, ta grozan bol, kao i prvi put, ali se tešim da je svako naredno ustajanje lakše.

Sledeći dan me premeštaju na poluintenzivu... nastvalja se iščekivanje... da izvade braunilu, da izvade kateter, da donesu bebu na podoj...