Porodila sam se 10 dana pre termina, u dogovoru sa lekarom.

Sa doktoricom sam se dogovorila da dođem u utorak uveče da me „zaprime" u bolnicu, odnosno da me „izbodu“ onim „šestarom" kojim mere kukove (pazite žene, ne boli jako, nego je neočekivano, a sestre ne upozore da može malo da zaboli ali je više neočekivano), provere dal je sve ok sa bebom, zavedu dokumentaciju i sl, i da me onda puste kući da spavam, a da ujutro u 6.30h budem u bolnici.  Ujutro sam ustala, ništa nisam jela i pila zbog anestezije, i ušetala sam u bolnicu jako opušteno, tek kasnije sam se uplašila – no, o tome ću da pišem kasnije. Skinula sam se i poveli su me na brijanje i klistiranje. Obrijala sam se kod kuće, što savetujem i ostalim trudnicama (za carski rez se brije i donji stomak i sve ono dole naravno), „očistili" su me, onda braunila, kateter, usput su me prikačili na CTG, i onda su me odgurali u salu. E tada me je uhvatila panika – dal će oni dobro da mi iseku stomak da bebi ne bude ništa? (GLUPOST!)

Porođaj su mi radili dr Vejnović i dr Tešić.
Sala, bar ova u kojoj sam ja bila, izgleda sablasno. Neke bele pločice od poda do plafona, ali je jako malo dnevnog svetla pa nekako izgledaju sivo, na sred sale je sto, sa onim svetiljkama (ja to zovem svemirski brod; ne znam dal ste nekada tonule u anesteziju a gledale u ta svetla – kao svemirski brod na filmovima), metalni stolovi za instrumente – no sve to tako mora da bi bilo sterilno. Ali zar ne može da bude sterilno u nekoj drugoj boji tipa narandžastoj, roza? Ja sam se porađala u totalnoj anesteziji, nisam bila za epiduralnu ili spinalnu jer mislim da bih pala u nesvest, ovako je bilo ok. Svi lekari su bili u zelenom, sa belim plastičnim keceljama i maskama, samo oči su im se videle. Gadno je – ali to shvatite da tako mora za vaše dobro! Legla sam na krevet, podmetnuli su mi čaršav pod jednu stranu zadnjice, tako da sam ležala blago nagnuta, vezali su mi ruke i noge i glavu. Tada sam već bila jako uplašena. Znam da sam mrdala prstima na nogama, anesteziolog me je pitao šta mi je, a ja sam rekla da se jako bojim i da mi što pre daju anesteziju – tako je i bilo, časkom sam zaspala. Sledeće čega se sećam je glas moje doktorke „Jel me čuješ? Čestitam, dobila si sina", onda sledeće je bilo „Hajde, prebaci se na drugi krevet", tada sam i otvoila oči, užasno me je bolelo, i samo sam vikala da boli, onda su mi rekli da su mi dali novalgetol sa trodonom i da će proći. Bebac se rodio u 7.55h, ja sam u 8.30h bila budna i uspela sam da ubedim doktoricu da mi prošvercuje mamu i muža u šok sobu. Bol je brzo nestao, naravno, ležala sam ceo dan, uopšte mi se nije spavalo, nije mi se povraćalo – nije mi bilo ništa. Nastojala sam noge savijati i spuštati, jer sam tako navikavala sebe na taj neki blagi bol (daleko je od blagog, ali nije za neizdržati), jedino kada me je bolelo je ako kašljem, kijam. Taj dan je tako prošao. Naravno, bebu su mi doneli da vidim.

Sledeće jutro u 5h su me probudili i rekli su da moram da ustanem. Naravno, sestra mi je pokazala kako se ustaje i pomogla mi da ustanem. Rekla je da moram da prošetam zbog tromboze, samo malo, do lavaboa i nazad. Lavabo je inače na 2-3m od kreveta, a meni se činilo kao da su km u pitanju. To je užasno bolelo, to ustajanje – imala sam utisak da su mi se svi organi nekako posložili kad sam ustala. Sve u svemu – to mi je bio najgori trenutak vezan za ceo porođaj! Kasnije u toku dana su me izmestili iz šok sobe. Mislim da još taj dan nismo dobile ništa da jedemo i pijemo, samo infuzija. Treći dan smo dobile čaja, a čini mi se tek četvrti dan nešto da jedemo (ali nisam baš sigurna, možda smo već treći dan dobile i da jedemo). I tu negde, treći – četvrti dan su nam izvadili i kateter – tako da smo češće ustajale da bi išle u WC. Tih dana su počeli da nam donose i bebe na svakih 3 sata na podoj.