/11 /11

A, toliko se radovala tom rođendanu, uvek je zapravo volela rođendane...i tuđe i svoj...A, sada spava, skrhana, bolna, tužna i zbunjena...šta se desilo, što se desilo, šta sad, dokle ovako...hoće li i kada proći.

- Dan kao i svaki drugi, ali lepo vreme! Toliko smo se vozale i smejale, da je Lena pocela da vrišti. Zato pustih radio, da ispadne da peva... A, Maki ko Maki prati nas u stopu i samo razmišlja gde sledeće idemo...Voli da skita, a ja volim da je usrećim. Posle šetnje, kupovine i umornih nogu, uputismo se kući da spremamo ručak. Doći ce brzo i tata, pa da ne bude" gadan", reče Lena...

- One odmoriše, ja svoje kućne poslove završih za to vreme, Maki ču decu ispred zgrade i pokret...Da, bog do nisam, da sam rađe ribala wc ili hiljaditi put slagala njihove igračke, pa neka se i ljute što su kući, ali...đavo ne spava.

- Malo se poigraše, popričasmo, bogami spusti se mrak i posle nepunih sat provedenih napolju, krenusmo kući, da ne čekamo mrak, zbog Makija, ne vidi dobro...E, da smo sačekale samo deset minuta, naišao bi tata sa košenja, ali...vrag strpljivo vreba.

- I KAO sve ok, ušli u zgradu, u sigurnost...na pola puta, ugasi se svetlo, ja zavikah stani Maki dok prođem da upalim, rekoh ali kasno...Čulo se TUP, pa tišina, pa urlik koji će me proganjati dok sam živa...U mraku dođoh do nje, podigoh je moleći da prestane toliko da ječi, pa poče i Lena...a ja, skamenjena stajah u mraku, držeći je na sebi, sve dok se ne pojavi komšija da vidi šta bi...

- I hitna...i čekanje...i prijemno...i čekanje...i rengen...i čekanje...i jedan dr, drugi dr, gipsar...čekanje, čekanje, čekanje...a, ja paralisana svojim bolom i tugom, jer ne verujem...ne verujem da je opet jad, bol i tuga! - A, sada spava iscrpljena od prethodne noći, kakvih je čeka bar jos 90, tužnog lica i još nesrećnijih očiju...Spava, verovatno sanjajući da je na tako dugo isčekujućem rođendanu i kod naših prijatelja i da će taj ružni gips koji joj je paralisao čitavu nogu, nekim čudom nestati...

- A, ja...ja sam završila svoju misiju "hrabre, neustrašive, čvrste majke"...Potpuno skrhana, razbijena u milion komada, idem prodavnicom dok joj kupujem nešto što voli i plačem bez imalo stida. Stid je nestao, granica se pomerila, vera išćezla...ostalo je samo tuga, čemer i jad!

- I strašno bih volela da mi neko kaže, da sve to ima svoje, da ništa nije bez razloga, da dobijemo uvek onoliko tereta koliko možemo da nosimo...nije istina, ja ovolika nemam snage više nego mrav, nemam vere više nego leptir, ni života dužeg od vilinskog konjica...jer sve i jedino što mi je sveto, izranjavano je svim vrstama bombi...

Dubravka Bakoč Vujinović

PROČITAJTE I OSTALE DUBRAVKINE TEKSTOVE