privatna arhiva blic

/11 /11

Koračaće ona po kijametu kilometar, dva, pet, svih 13 bude li trebalo, i nazad još toliko. Nije joj problem, samo da se pojavi u učionici, da njeno četvoro đaka ne izdangube. A malo li je puta zbog njih gazila kroz smetove do kukova, automobilom sletala sa zaleđenog puta, ostajala zavejana u mećavi.

Kosatica je po površini jedno od najvećih sela u Srbiji. Ali dece stasale za školu ovde je samo četvoro. Bliznakinje Danica i Milica Zindović su treći razred, njihov brat Radomir pohađa predškolsko, uz njih je i Ivana Popović koja ide u drugi razred. I svi će oni završiti četvoroletku pre nego što iko drugi krene u ovu školu. Jer dece, tuge li, u selu više nema.

Škola u Kosatici otvorena je 1989. kao izdvojeno odeljenje OŠ "Sveti Sava" iz Prijepolja, imala je tada dva odeljenja. Sedam godina kasnije, zbog malog broja đaka, nastava je obustavljena. Bile su njene učionice prazne do septembra 2016. kada se ponovo oglasilo školsko zvono na inicijativu meštanina Željka Zindovića, oca troje od četvoro sadašnjih đaka. Pre toga njegova supruga je preminula, pa da dve njegove sirote bliznakinje, koje je trebalo da krenu u prvi razred, ne bi vozio u Prijepolje, umolio je prosvetne vlasti da otvore školu.

Danicu i Milicu Zindović u školskim klupama dočekala je Dušica Golubović, koja je do tada radila kao učiteljica na zameni. Sita se naradila dok joj nisu ponudili da na neodređeno uči đake u Kosatici. Poziv nije odbila.
Od naselja Zalug kod Prijepolja, gde Dušica živi, do Kosatice je 15 kilometara. Autobusi ovde ne zalaze, a i kuda bi kad do sela vodi džombasti makadam između jaruga, šuma, potoka, ugašenih ognjišta i torova. Teško se i leti dođe. A tek po snegu...

Zna i te kako da se desi da, kad sneg zamete drum, nikakav prevoz ne pomaže. Tad učiteljica dođe dokle se automobilom može, a ostatak pređe pešice.
- To pešačenje znalo je da potraje i satima kad je svih 13 kilometara od magistrale kroz Prijepolje do škole u Kosatici bilo zatrpano smetovima. Nemalo puta sam pregazila toliku razdaljinu od kuće do posla i nazad. I uopšte mi ne pada teško, jer volim svoj posao i đake - priča Dušica.

Više puta se sokolila da sama sedne u automobil i krene pred đake. Par puta ju je hrabrost koštala sletanja sa zaleđenog puta i zarobljavanja u snegu. Ali uvek je nalazila način da se probije do škole, kako drugačije nego šetnjom po debelom mrazu.

Niko Dušici ne bi smeo ni da prigovori što kroz neprohod nije stigla na nastavu. A ona uvek stiže iako joj posao visi, preti joj da zbog gašenja škole postane tehnološki višak. Valjda tako biva kad čovek zavoli poziv, kad iznurujući napor u njemu nadvlada ravnodušnost i premetne ga u ljubav, posvećenost i požrtvovanje.
- Nikakvo nevreme me ne bi moglo sprečiti da dođem u školu. Logično je da svaki učitelj voli svoje đake. A ja toliko obožavam moje, i oni mene, da idemo jedni drugima i na slavu. Ivana je nedavno krštena, a ja sam joj bila gošća na veselju - ponosno će Dušica.
Nije ona u Kosatici samo učiteljica. Zamoli je narod da im, kad pođe na posao, iz Prijepolja ponese lekove, namirnice, druge potrepšine. Ni to joj nije teško.

Ne ide kući po pet dana da bi držala časove

Znala je ova učiteljica i po pet dana da se ne vrati kući sa posla. Kao što je bio slučaj pre dve godine kada se temperatura spuštala na minus 37.
- Niti je imalo načina da posle časova putujem u Prijepolje, niti sam želela jer sam strahovala da će tokom noći pasti još više snega i da sutra ni pešice neću moći da dođem na nastavu. Od ponedeljka do petka spavala sam kod žene koja je u našoj školi i domarka i čistačica i poslužiteljka. Tih dana, jer nismo mogli da zagrejemo učionicu, časove sam držala u zbornici - seća se učiteljica.

Izvor: blic