/11 /11

Vaš mališan baš ne želi da navuče čarape, a vaša devojčica je čvrsto odlučila da danas ne ide u školu. Nakon što iscrpite ceo spektar molbi, pretnji i ucena, često ste već na početku radnog dana toliko iscrpljeni da jedva možete da se pokrenete.

A naši najdraži i dalje su istrajni u svome. To je čin otpora koji neki stručnjaci pripisuju nižoj emocionalnoj inteligenciji. Tačnije, reč je o sklopu osobina koje nisu suprotne nego komplementarne racionalnoj inteligenciji.

Stručnjak za osetljivu decu Morin Hili tvrdi, međutim, da otpor češće pružaju upravo emotivno inteligentnija deca i da je on odraz unutrašnjih procesa. Takva deca, tvrdi ona, zapravo slušaju svoju "unutrašnju mudrost" i umesto da se pridruže drugoj deci koja bespogovorno i poslušno ispunjavaju svoje obaveze, oni poručuju da takvo ponašanje njima nije u redu.

Treba hrabrosti da se istupi i pokaže kako se osećaju. Slično misli i magistar psihologije i praktičar teorije igrom Tea Knežević:

"Prkosno reagovanje deteta je znak njegovog otpora. Tako dete pokušava da drži određenu dozu kontrole nad situacijom, pa stoga ne želi da popusti. Prkos je izraz detetove frustracije i ono ga koristi kada mu je nešto za šta se bori vrlo važno".

Odrasla osoba tada može da verbalizuje razumevanje deteta tako da mu kaže da zna da mu je to baš vrlo, vrlo važno i tek tada, kad se dete smiri, onda mu mirnim ali jasnim i odlučnim glasom treba postaviti granicu. Otpor je uvek odraz potrebe, ističe Hili, da se nešto promeni u uhodanom poretku i bez toga ne bi bilo promena ni velikana poput Majke Tereze, ali je ona ipak bila odrasla kad je počela da menja svet.

A prvi korak kod pomoći našem inatljivcu treba da bude, kažu stručnjaci, razumevanje. Ono počinje razgovorom u kom bi dete moglo da vam otkrije šta ga zaista muči i da zajedno razmotrite neka moguća rešenja. Najvažnije je, napominje Hili, da ne gubite strpljenje.

Prkosno dete je izazov i čini se da je teško savladati ga, ali istina je da je često takvo jer se smatra neshvaćenim. Decu na takvo ponašanje podstiče unutrašnji impuls, a nemaju razvijene veštine da drugačije pokažu da se ne slažu s onim što se od njih traži.

Zato su tu roditelji i druge bliske osobe da mu pomognu da razvije te veštine i pokažu mu da se može i bez nedopustivih i neprimerenih prkosnih gestova (bacanje stvari, lupanje vratima…). Najbolji način je da ste tu za njega, da u tom trenutku može da vam kaže kako se oseća. Naravno da nisu sve situacije pogodne za pregovore, na primer, odlazak kod zubara može da se odloži, ali ne i izbegne, baš kao i pranje zuba.

Tada duboko udahnite i sledite savet psihologa Tee Knežević:

"Kako biste podstakli dete da promeni svoju reakciju, važno je da smanjite pritisak na njega i na neki način mu pomognete da se opusti. Treba da normalizujete situaciju i ne ulazite u borbu moći s detetom, jer se nakon borbe moći najčešće obe strane osećaju loše. Tek kada se smiri i opusti, dete će moći da odabere da se drugačije ponaša."

Dakle... prvi korak u pomaganju malom inatljivcu je razumevanje.

Prkosno dete predstavlja izazov, ali istina je da je često takvo zato što se oseća neshvaćenim. Njih na takvo ponašanje podstiče unutrašnji impuls, a nemaju razvijene veštine da drugačije pokažu da se ne slažu s onim što se od njih traži ili očekuje. Tek kad se smiri, dete može da počne da se drugačije ponaša Roditeljsko strpljenje je ključno da bi se smirilo prkosno dete bez previše natezanja. Ako mu se otvoreno suprotstavite, pozivajući se na roditeljski autoritet, dovešćete sebe u borbu moći u kojoj obe strane gube. Tek kad se mališan smiri, porazgovarajte o granicama.

Izvor: b92