Sve više mladih pokazuje simptome depresije i anksioznost, te im na pravi način treba pružiti podršku u pogledu očuvanja mentalnog zdravlja. Foto: UNICEF/Arhiva

/11 /11

• Da li se pojava simptoma depresije kod mladih vezuje za period puberteta, ili se ova bolest može javiti i u ranom detinjstvu?

"Pojedini simptomi depresije se mogu javiti i kod dece mlađeg uzrasta.

Mnogo češće se radi o depresivnom raspoloženju koje je akutno izazvano nekim stresom, traumatskim dogadjajem ili gubitkom. Stručnjaci izbegavaju da daju dijagnozu depresije na ranom uzrastu."

• Simptomi depresije kod adolescenata jednaki su kao i kod odraslih, ili ipak postoje razlike? Koje su zapravo promene u ponašanju, koje roditeljima mogu ukazati da je dete anksiozno ili depresivno?

"Kod dece se depresija najčešće javlja u formi razdražljivosti, ali i gubitka energije i interesovanja za igru, školu, komunikaciju. Kod adolescenata, depresivno stanje može biti maskirano i pretvoreno u suprotno ponašanje, kao što je agresivnost, prekomerna aktivnost, upadljivo oblačenje i šminkanje. No, takođe i u formi povlačenja u svoj svet, socijalne izolacije, socijalne anksioznosti, odustajanja od razmene informacija i osećanja.

Adolescentima je naročito teško da podnose tugu i depresivno raspoženje, pa ga često transformišu ili potiskuju, što može da dovede i do brojnih psihosomatskih simptoma, kao što su stomačne tegobe, glavobolje, čak i alergijske reakcije. Sve su ovo samo pojedinačni simptomi, koji mora da se sagledavaju celovito, kao sindrom da bi postali dijagnoza, koju može da da samo lekar – psihijatar i ne treba nikako žuriti u zaključke, posebno ako nismo stručni za to. Neophodno je razmotriti i odlike okruženja, dinamiku komunikacije i odnosa oko deteta i eventualne stresogene ili traumatske dogadjaje, odnosno gubitke."

• Šta su najčešće okidači depresije kod mladih?

"Najčešći okidači su stresogeni ili traumatski događaji, kao i gubici, poput smrti, odlaska ili bolesti bliske osobe, raskida partnerske ili prijateljske veze, doživljaja odbačenosti od strane vršnjaka, razvod roditelja i sl. Ponekad okidači mogu biti vrlo lični i individualni, tako da se ne mogu lako prepoznati."

• Kada su mladi u pitanju, koliko društvene mreže utiču na nastanak osećanja izolovanosti i usamljenosti, koja su povezana sa depresijom?

"Društvene mreže su, pre svega, društvene, tako da, ako se na pravi način koriste, mogu da omoguće kontakte, komunikaciju, razmenu. One mogu da doprinesu, nažalost, i izolovanosti i usamljenosti, ako postanu glavni ili jedini izvor komunikacije sa svetom spolja. To se dešava u situacijama kada direktni kontakti nisu mogući u dužem periodu, kao za vreme epidemije, ili, još češće, kada kontakti uživo predstavljaju, zastrašujuće, posramljujuće ili na druge načine negativno i izrazito neprijatno iskustvo.

Društvene mreže mogu i da fasciniraju, omame, postanu rutina, vremenom postanu izabrani način komunikacije koji je lakši, manje stresan, ne zahteva poseban napor i može da se pretvori u opsesivno – kompulzivnu radnju ili zavisnost. Tada se dete ili mlada osoba udaljava i otuđuje od realnog sveta spolja. Provodi suviše mnogo vremena, postaje čak bleda u licu, a to dovodi i do drugih promena u navikama, načinu ishrane, ritmu dana, noć postaje budno vreme, a danju ne mogu da se razbude. Sve to može da pospeši depresivno raspoloženje."

• Da li i na koji način roditelji mogu smanjiti rizik od razvoja depresije kod dece i adolescenata? Šta mogu da preduzmu roditelji, ukoliko je već došlo do promene ponašanja, koja ukazuje na anksioznost ili depresiju?

"Najbolji način je da su roditelji otvoreni za komunikaciju sa detetom. U adolescenciji treba da prepoznaju razvojne potrebe svoje dece, da se ne „primaju“ na pojedina njihova nova, ali razvojno primerena ponašanja. Konfrontacije, samovolju, narcizam, stid, orijentaciju na vršnjake, potragu za uzbudjenje i vrhunskim doživljajem, zatvaranje u sobu, neurednost, neodgovornost, kritičnost prema roditeljima, paradoksalna ponašanja, skrivanje intimnosti, prihvatanje vrednosti spolja često i nekritično uz kritičnost prema vrednostima iz porodice, pametovanje uz povremenu oštroumnost, sklonost da traže razgovor u „nedoba“ i izbegavanje razgovora u „doba“ (kada odraslom odgovara), upotreba slenga, zabrana odraslima da „ulaze u njihov fizički i psihički prostor“, uvredljivost kada se odrasli prema njima ponašaju kao prema deci, kuliranje, odavanje utiska da ih ništa ne zanima, da su orijentisani samo na materijalno, da ih roditelji i porodica ne zanimaju, da ih ne zanima šta roditelji misle – SVE JE TO NORMALNO. To sve, ma koliko odraslima delovalo čudno, pomaže mladima da ostvare svoje razvojne zadatke: da se psihički odvoje od roditelja, odnosno da sve manje budu deca, a da istovremeno još uvek malo jesu deca; da tragaju za svojim identitetom i da vremenom izgradjuju zrelu intimnost, odnosno da jednog dana postanu zreli, samostalni i odgovorni kao što njihovi roditelji misle za sebe da jesu. Važno je da se roditelji „ne pecaju“ na ove zamke koje im postavljaju adolescenti i kojima ih na neki način testiraju. Adolescenti traže i čeznu za autentičnim autoritetom, koji na počiva na ulogama, sili i foliranju zrelosti, već na autentičnoj zrelosti odraslih.

Najvažnije je da se osećaju prihvaćeno onakvim kakvi jesu, da se osećaju vrednim, da imaju sa kim da podele intimnost koju teško dele, ponekad i da ih roditelji „provale“, odnosno da prepoznaju njihove „fore i fazone“, potrebe i poruke koje često šalju kroz ponašanje, a ne kroz reči. Tada su spremniji za komunikaciju i deljenje i to snažno deluje na smanjenje rizika od bilo kakve psihopatologije, pa i od depresije.

Ukoliko roditelji primete neke od pokazatelja depresivnog raspoloženja kod adolescenta; treba prvo da razgovaraju o tome sa detetom; da se roditelji u pristupu medjusobno usklade, bar u ciljevima, ako ne u stilu komunikacije (koji je vrlo individualan i čak su te razlike ponekad i dobrodošle); da se zapitaju da li i šta ima u njihovoj porodičnoj dinamici što možda pogoduje takvom raspoloženju; da možda nešto i promene u tome, koliko je u njihovoj moći; ako sve to ne ide, da se konsultuju sa stručnjakom, pre nego što uključe dete / adolescenta; da omoguće adolescentu kontakt sa stručnjakom ako ono to želi; da ne paniče, ali i da budu spremni da se suoče sa problemima na vreme.

• Koji je cilj UNICEF-ove kampanje koja je posvećena mentalnom zdravlju dece i mladih?

"Cilj UNICEF-ove kampanje je da unapredi ukupni sistem podrške mladima u pogledu očuvanja mentalnog zdravlja, da smanji stigmatizaciju, medikalizaciju, poveća dostupnost usluga mladima i njihovim porodicama i svesnost profesionalaca, roditelja, mladih, kao i ukupne javnosti o mogućnostima i načinima negovanja mentalnog zdravlja."

Promo objava