/11 /11

Verovatno u životu, treba da se dese neke da li lepe ili ružne stvari, da bi shvatili šta treba da se ceni, za šta da se živi i ko treba da se voli. Verovatno se učimo na svojim ili tuđim greškama, tek toliko da izbegnemo zid, ali ne i svaki ćošak. Verovatno naučimo da živimo sa bolom koji posle "useljenja" postane deo nas i na neki čudni način, prestanemo da ga primećujemo, osećamo...Verovatno se vremenom uvučemo u svoju čauru, čauru koja od nas pravi slabiće, kukavice i male toliko da nam je dovoljan i taj prostor u kom smo učaureni...Verovatno sam i ja to sve, ne verovatno, već ako cu biti iskrena i prema sebi i prema njoj, jesam...ali ipak, želim da verujem u sutra...u bolje sutra i jos lepšu današnjicu... 



Nakon svih ovih godina, traženja, preispitivanja, sabiranja...shvatih-isuviše je lako, sažaljevati samog sebe. To ti postane kao dnevna rutina, kao pijenje jutarnje kafe ili zalivanje cveća. Lako, jer ne moraš drugačije, ne moraš da se menjaš, pravdaš ili objašnjavaš. Prosto to je tako. I navikneš i sebe i druge, a postediš se i gomile nekih bespotrebnih pogleda i komentara. Mozak jednostavno prestane na drugi način da funkcioniše. Belo postane crno, lepo ružno, leptir više izgleda kao slepi miš, a život puko preživljavanje. A, dani neumorno teku, idu, beže glavom bez obzira, bez ikakve šanse da se više vrate...Raduješ se noćima, jer tada ćeš bar na trenutak zaboraviti na svoj život i svoj nemir, i pobeći u neki drugi... 

 PROČITAJTE I OSTALE DUBRAVKINE TEKSTOVE

 

I onda se probudiš...i iz sna i iz svog nepisanog ludila... 

Shvatiš da je njen osmeh, potreba koja te gura napred. Njena beskrajna ljubav je pokretač svih motora u ljudskom telu. Njena svakodnevna borba, sa demonima je nimalo ne promeni, ne poružni, ne napravi gorom...dapače, čini je najlepšom i najmilijom...Pa, se postidiš...Jer ti na mnogo lakšem testu padaš. Pa, te sramota, što te uči onaj kojeg si ti stvorio, onaj kojeg ti trebaš da usmeravaš i vodiš kroz život. Prokleta sam što toliko patim nad njenom, svojom sudbinom...Prokleta jer sam toliko sebična. Prokleta, jer ona to nije zaslužila! Ona veruje u mene, u nas, u dobrotu, u ljubav...u sve ono sto sija, svetli i obasjava njene lepe stopice...Ali ono što ne zna, je da ona obasjava. Da budi u ljudima, ono najbolje. Da najgori postanu najbolji, najružniji-najlepši. 

Dubravka Bakoč Vujinović