/11 /11

Društvene mreže su tek tu dimenziju ispolirale do iznemoglosti. Horde perfektnih na svakom ćošku. Veliki Enes Kišević bi rekao: "Svima je kao lepo: svima je, kao, dobro; svima je, kao, ludo…i ništa te, kao, ne boli." Fotošopirani životi zahtevaju da moraš biti tačno takav. Kao, moraš. U biti – moraš govno.

Da ti nešto kažem. Za*ebi instagrame i fejsbuke gde su svi srećni. Markirani. Preplanuli. Izvežbani. Diplomirani. Zaposleni. Teambildirani. Ajfonirani. Čekirani. Jedu jela koja ne znaju izgovoriti, obuku štikle da se slikaju u spavaćoj sobi. Idila ko u Santa Barbari, pre nego se ono Eden izgubi. Opusti se bolan. Ko te hoće, taj te hoće najgoreg. Veruj meni.

Uzmimo recimo taj "pressing mame s naslovnice". Koja je Superman i Batman, i stigne biti lepa, i seksi, i isfenirana, i majka, i kuvarica, i komšinica za trač kafe, i veš-razgrtalica, i peglačica, i sapunicu ispratićemo još, ko se sa kim i čija je strina umrla. Jašta. Otkad imam Unu, operem zube u tri popodne. Pidžamu skinem u… lažem, ne skinem je. O obrvama da ti ne pričam, ko Karadžić u Haagu. Da se mogu popišati, moram nju u kolicima dovesti u wc i pričati joj. Pošto je počela jesti kašice, imam svakodnevno zgnječenih banana u uvu i u kosi, ko najlepši ukras. Seksa se rado sećam i toplo ga pozdravljam.

Kad mi dođe neki lik dostaviti kupljeno auto sedištu, umesto svog potpisa na račun mu napišem "Pilići". Da ne skrenem skroz sa pameti, odem na koncert Joksimovića i razbacam se svakim ekstremitetom kao da je uskrsli Elvis, a meni su upravo rekli da mi je samo par minuta ostalo do kraja života. Sat vremena pakujem njene stvari, kolica, nju, da krenemo negde u šetnju i onda se ona pokaki sve kikoćući se k’o da je osvojila Himalaje. Kad konačno izađemo, letimičnim dodirom po mojoj glavi shvatim da mi je kosa ko da su je razbucale petarde posle ponoći. I umrem od smeha nasred ulice sama, kao neki teški slučaj za psihijatriju.

Pa džaba. Naizgled ništa nije na svom mestu, i sve je baš upravo onako kako treba. Možda nije instagramski, ali je od srca. I sreća je do ludila. Onom srećom koja je životna. U kojoj ima suza, galame, šizenja, bolnih leđa, dva dana zakasnele depilacije nogu, ali toliko mnogo čudesnosti koju nijedan fotoaparat ni fensi mobitel ne bi mogli zabeležiti. Uz sve dužne piksele.

Sreća spava u očima onih koji vas vole. Onakve kakvi ste kad sve fasade zgulite sa sebe. Koji vam se raduju, ovako iz neiskvarene duše, kao ona meni, mada ni na što ne ličim.

Izvor: atma.hr