Naravno da može da živi i u takvom prostoru, ali da li je to iskustvo bogato, podsticajno i radosno? Foto: Freepik

/11 /11

Ako postoji trenutak u životu kada je boja važnija nego ikad, onda je to detinjstvo. A ako postoji prostor u kojem bi boja trebala da igra glavnu ulogu, to je soba u kojoj dete provodi prve mesece i godine života.

Naravno, svi znamo onu scenu: skrolamo Instagram, naiđemo na “savršen” baby room u tonovima sive, bež i bele, sa ponekim komadom natur drveta. Sve smireno, neutralno, minimalističko, kao da se radi o showroomu skandinavskog brenda, a ne o prostoru gde će dete istraživati svet. I naravno, izgleda fotogenično. Problem je što deci nije potreban showroom, nego prostor koji ih podstiče, stimuliše i raduje.

Boja nije samo “lepa”, nego je i korisna; deca u prvim mesecima tek uče da gledaju. Njihov mozak je poput sunđera; razvija se kroz stimulaciju. Kontrasti, uzorci i žive boje nisu samo estetski detalji, nego “gorivo” za neuronske veze. Šareni zid sa oblačićima ili veseli tepih sa raznobojnim krugovima zapravo je mala laboratorija u kojoj dete vežba fokus, prepoznavanje oblika i razlikovanje nijansi.

Tome treba dodati i materijale, strukture, teksture... mekano, grubo, glatko, sjajno... i odjednom soba više nije samo “mesto za spavanje”, nego igraonica za sva čula. Dete koje odrasta među kontrastima i raznolikošću dobija priliku da razvija maštu, pažnju i, što je jednako važno, osećaj radosti.

A šta nude sivi enterijeri?

Neutralne sobe na fotografijama deluju “zen”. Ali za dete, one su pomalo kao da mu u ruke stavite enciklopediju na latinskom i očekujete da se zabavi. Naravno da može da živi i u takvom prostoru, ali da li je to iskustvo bogato, podsticajno i radosno? Teško.

Siva soba u natur drvetu zadovoljava odraslu potrebu za trendom, minimalističkom estetikom i “instagramičnim” kutkom. Ali ona ne komunicira sa detetom. Nema vizualnih sidrišta, nema iznenađenja ni veselja. A dete kojem uskraćujemo boju možda neće postati nesretno, ali mu oduzimamo priliku da soba bude njegov prvi poligon za istraživanje sveta.

Ofkors da niko ne traži da se soba pretvori u lunapark pun neonskih detalja.

Ravnoteža je ključna.

Ako volite smiren ton bež zidova, okej; ali onda unesite boju kroz detalje: šarene slike, jastuke, police ili zavese.

Ako su vam podovi i nameštaj neutralni, neka igračke, knjige i tkanine budu vatromet boja. I ne bojte se kontrasta; upravo oni drže dečju pažnju.

Dečja soba nije pozornica za odrasle, nego laboratorija za decu. Boje, kontrasti i teksture nisu hir nego hrana za male oči i mozgove.

Zato, pre nego što nas zavede još jedna perfektna “all beige everything” fotografija, setimo se da su deca mala bića puna energije, znatiželje i veselja. A njihov prostor bi trebao da izgleda upravo tako, kao mesto u kojem će svaki dan otkrivati nešto novo, a ne kao katalog skandinavskog minimalizma.

Drugim rečima, neka boje uđu na velika vrata. Jer dete kojem soba priča priču u crvenom, plavom, zelenom i žutom, puno će se brže i radosnije upustiti u priču života.

(Napomena: ovde govorim o sobama za decu urednog neurološkog razvoja. Ako dete ima bilo kakve razvojne poteškoće, najbolje je savetovati se sa doktorom ili terapeutom o tome što bi moglo da mu odgovara).

Autor/Izvor: Mirela Blažanović/Mirela Blažanović interijeri