I počne sve sjajno. Jedno divno popodne, klinci uživaju, vi ste odmakli sa pijenjem kafe, a onda ona strana kaže nešto i vi se zapitate – Šta je ovo? Foto: Freepik.com

/11 /11

Nikad nisam mislila da stvoriti prijateljstvo sa nekom drugom mamom može da bude teško.

Mislim, obe ste mame. Obe imate decu. Naravno da imate mnoštvo toga zajedničkog.

Zar ne?

E pa, ne.

Sklapanje prijateljstva sa drugom mamom podrazumeva da ste podudarne više nego za “obična” prijateljstva.

Nije dovoljno da ste sličnog obrazovanja, socijalnog statusa, interesovanja, blizine stanovanja i/ili usklađivanja ličnih obaveza.

U sve ovo se upliću i najmanje 2 nestaška.

I počne sve sjajno. Jedno divno popodne, klinci uživaju, vi ste odmakli sa pijenjem kafe, a onda ona strana kaže nešto i vi se zapitate – “Šta je ovo?”.

Ne podudaranje roditeljskih stilova, razlike u podrazumevanju discipline, različiti stavovi o vakcinaciji, sve to dovede da se zapitaš šta uopšte radiš tu i zašto gubiš svoje vreme.

Lako je shvatiti gde nastane zabluda.

Deca idu u iste vrtiće, škole, vodite ih na iste vannastavne aktivnosti, predstave, dešavanja. Možda i na isto igralište.

Vi ste tu, i drugi roditelji su tu.

Te površne i lake konverzacije stvore iluziju da ih je lako produbiti i pretvoriti u prijateljstva.

Zar ne bi bilo divno? Vi se družite dok vaša deca obavljaju šta imaju da obave.

Dvostruka zabava.

E da, ako se zvezde poklope.

Ali šta ako je različitog stepena obrazovanja, različite platežne moći, teška osoba, gleda glupe serije, pametuje šta treba da radiš/ili ne, voli takmičarsko roditeljstvo itd.?

Ima li smisla pokušavati?

Ne želim da svoje slobodno vreme provodim u tenziji, nadmudrivanju, ili da slušam zašto je neko bolji roditelj od mene.

Ja kao introvertna mama i inače se teže odlučujem da se upustim u avanturu površnih druženja.

A i kad sakupiš određeni broj loših iskustava, svaku sledeću mogućnost doživljavaš kao da ćeš hodati po trnju.

Pa se i trudiš manje.

Osuđuješ na propast unapred, manje – više.

Svaku netaktičnost druge osobe doživiš tragično. Kao da kaže – ma znaš da nije vredno.

Priznajem da nekad ne znam šta da radim. Jer nekad su deca kamen spoticanja. Onako, u suprotnom smislu – deca odgovaraju jedno drugom.

I tako, ujedem se nekad za jezik. I prihvatim da su sve to samo poznanstva.

Prolazna.

I tih 8 godina će proći, zar ne?

Autor: Milena Kostić

Izvor: mamaizmagareceklupe.com