Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Ringeraja.rs je specijalizovani portal, namenjen budućim roditeljima, trudnicama i roditeljima predškolske dece.
Copyright 2008-2024
Danu media d.o.o. Beograd
U Porođajnim pričama smo već objavili nekoliko priča koje su zbog problema kroz koje su porodilje i bebe prolazile izazvale kod čitalaca reakcije sa osećajem teskobe, saosećanja i tuge. Porođaji se uglavnom završavaju uobičajenim tokom, ali nekada život priredi neočekivani obrt od kojeg zanemimo i ne znamo kako da se nosimo... Potrebno je jako mnogo snage da se krene u borbu sa ograničenjema koja će dete pratiti kroz život. Jedino što u tom trenutku pruža nadu je neograničena i bezuslovna roditeljska ljubav. Ukoliko ste trudni ili vas ovakvi događaji jako uznemiruju, preporučujemo vam da priču pročitate tek kada budete spremne za to.
DETALJI
Ringerajin korisnik: zlatka95
Datum: novembar 2015.
Tip porođaja: Carski rez
Broj dana u porodilištu: 6
Porodilište: Narodni front, Beograd
Ocena porodilišta: 3
Komentar ocene: Nisu svi za pohvalu, svaka čast izuzecima. Može bolje.
PRIČA O MOM POROĐAJU
Svi su me bodrili rečima sve će biti u redu, mlada si, zdrava, ma ne brini.
Jesam mlada, imam 21. godinu, mislila sam kao oni, ali sam se grdno prevarila a i oni svi.
Trudnoća je bila uredna, zbog urinarne infekcije u petom mesecu boravila sam na patologiji i od tada je bila rizična.
Redovno su me pregledali (ultrazvuk, 3D, 4D), tri puta na konzilujumu, kordocenteza, double test ma svašta nešto, više se ni ne sećam. Sve je u redu kažu, ZDRAV ženski plod. Odahnula sam, malo utehe posle toliko mučenja.
Ko bi rekao da prava drama tek počinje.
25. novembar dolazim na kliniku da legnem, opuštena znajući da mi je termin tek za dve i po nedelje.
Doktor je insistirao da dođem ranije zbog pripreme za carski rez jer je beba karlično postavljena i ne mogu se prirodno poroditi.
Suprug me dovozi, i odlazi na posao. Ostajem sama da čekam da me smeste u sobu. Sedim na stolici, nameštam se da mi bude udobnije, s obzirom da se dugo čeka na tu sobu. Nešto sam ogladnela uzmem nekog puža sa sirom i malo soka. Proziva me neka mlada doktorka specijalizant da me pregleda. Kaže mi da sam otvorena dva prsta, ništa strašno i da se vratim na mesto. Prolazi moj doktor, pita da li je sve uredu, ja mu odgovaram da sam otvorena dva prsta, a on meni ma ništa strašno, sačekaćemo kontrolni preled načelnika.
I tako čekavši taj preled, čekaonica se napuni, žene postadoše uznemirene, čekamo načelnika već 3 sata.
Mene sestra prozva da idem u svoju sobu. Super. Taman da prilegnem.
Ulazim u sobu upoznajem se sa ženicama, sve su super. Ja već i zaboravila na kontrolni pregled načelnika, razmišljam se, ma šta će mi, već su me pregledali. Ubrzo viče sestra moje ime, ja užurbano istrčavam, ulazim u ordinaciju.
Tamo svi mogući doktori, sestre, gledaju me. Mene malo blam, al dobro rekoh, normalno je to.
Pregleda me načelnik, tišina. Kad odjednom, povišenim tonom reče, žena je otvorena tri prsta, beba je krenula nožno, ide na hitan carski.
Prebledela sam, srce mi je sišlo u pete. Gledam zbunjeno mog doktora, vidim mu u pogledu da je zabrinut. Brzo mi reče da se pripremim i da se vidimo u sali. Razmišljam u sebi, čoveče zar već, nisam očekivala to, nisam znala da će biti tako brzo, ništa me nije bolelo, mogla sam trčati maraton. Imala sam poverenja u doktora, on je naš porodični prijatelj, izuzetan doktor sa velikim iskustvom. Sestra me hvata za ruku, govori mi šta da radim.
Trčim u sobu da uzmem šta mi treba, pozdravljam se sa ženicama iz sobe, žele mi svu sreću. Sestra me odvodi na klistiranje, ni manje ni više, nego u sobu punu mladih specijalizanata. Eh živote. Malo mi je bilo neprijatno, ali to me uopšte nije brinulo, samo sam želela da sve bude u redu. Stavljaju me na krevet i odvode u salu, moje najduže putovanje. Odužilo se kao godina, gledam u plafon i razmišljam šta me čeka sledeće. Uvode me u salu, prilazi mi anesteziolog, pita me da li sam jela.
Tihim glasom kažem jesam, ona zakoluta očima sa negodovanjem. Ja vičem nisam znala, nisam znala ljudi moji, nisam kriva. Kao da me nije čula. Daje mi jednu anesteziju, ne prima se, drugu anesteziju ništa i dalje sve osećam. Sedam puta me je bola u kicmu, tresla sam se od straha, suze su mi krenule, ništa. Doktor dolazi, kreće operacija ja vičem osećam, osećam i poslednje čega se sećam jeste da mi stavljaju masku na usta i tada sam zaspala.
Budim se posle nekoliko sati u šok sobi, kao da me je nešto pregazilo, još ne mogu da otvorim usta. Pokušavam da pitam šta je sa bebom, niko me ne čuje. Kad sam smogla snage da pitam, sestre su rekle da ne znaju ništa.
Hvata me panika. Posle izvesnog vremena, odvode me negde u neku sobicu gde zatičem doktorku, prijateljicu moje svekrve, koja je načelnica neonatologije. Počinje da mi priča nešto, ja je ne razumem ništa, kao da priča na nekom stranom jeziku. U sobu ulazi moj suprug sa blagim osmehom i suznim očima, govori mi da će biti sve u redu.
Dovode mi moju devojčicu, zamotanu kao kiflicu, crvenu i cupavu. Doktorka mi pokazuje sta nije uredu sa mojom bebom, pokazuje mi desnu rucicu koja je deformisana, fali podlaktica, šaka je postavljena poprečno, fali jedan prstić, na levoj ruci ima dupli palac. Tada sam shvatila šta mi je na početku pričala. Malo je reći da sam bila u stanju šoka. Svi su se plašili da je neću hteti. Ta pomisao mi nije ni pala na pamet, to je moje dete, moja divna devojčica koja ima 2650 kg i 48 cm. Odnose je, mene vraćaju u šok sobu. Sto misli mi se vrti po glavi, kako, zašto moje dete,
gde sam pogrešila...
Dolazi moj doktor, govori mi da će biti sve uredu, da niko ovo nije očekivao. Saopštavaju mi da beba ima trombocitopeniju (nizak nivo trombocita) da je životno ugrožena i da je hitno šalju na institut. Srce mi se slama, odvajaju me od nje. Molim se Bogu da sve bude u redu.
Tog dana je bila velika gužva i zbog manjka mesta, premestili su me na odeljenje gde se operišu materice, u posebnu sobu za porodilje bez beba. Tu je bila mama blizanaca iz moje sobe, njene bebice su takođe na institutu, vode najveću bitku kao i moja devojčica, bitku za život. Zajedno smo delile tugu, smeh, podršku, šest dana.
U sobu su nam dolazile mame koje su čekale da odu na IV sprat za porodilje, da budu sa svojim bebama. Obema nam je bilo drago što smo izolovane. Teško je kada gledate mame sa bebama a vaše dete nije sa vama. Svaki dan smo zvale da se informišemo, slale muževe i sve moguće članove porodice da idu da vide bebe, slale naše mleko da bebe piju.
Došao je i taj dan, izlazimo iz bolnice suprug i ja praznih ruku, bez naše bebice. Teško mi je, jedva dišem, suze kreću.
Dolazimo do instituta, penjemo se na šesti sprat, ulazimo u salu sa puno inkubatora i sestra nas odvodi do naše bebe. Tad sam je prvi put lepo videla, to malo predivno stvorenje je moje, nije me briga za njene nedostatke, bitno je da je preživela, moj mali borac. Vraćamo se kući, pusto, ne progovaramo. Ne čuje se dečiji plač, krevetac je prazan, ja sam prazna. Sedim na krevetu i čitam otpusnu listu: deformitet desne ruke, dupli palac na levoj, trombocitopenija, hipertonija, otvor na srcu, deformitet kičme, fale dva pršljena, dva su polovična, nema karlicu... Muka mi bacam papir i plačem. Uzimam telefon da gledam slike svog anđela, to me je smirilo.
Stanje se stabilizovalo i sa intezivne prebačena je na odeljenje neonatologije. Dolazila sam svaki dan po nekoliko sati da budem sa njom da je dojim, prepovijam da brinem o njoj. Kad se mesto oslobodilo, legla sam sa njom na odeljenje i tu smo ležale dve nedelje a onda smo otišle kući zajedno, prvi put. Najsrećniji dan u mom životu.
Usledile su brojne analize, posete doktorima, fizijatrijske vežbe, boravci u bolnici, prva operacija.
Sve smo izgurale, moj mali borac Dunja i ja. Sada ima godinu dana. To je jedno živahno, zdavo dete, koje sedi, ustaje, hoda, guguće, puzi, svoju desnu ručicu koristi maksimalno. Svi se čude i dive kako je lepo porasla i napredovala. Kažu čudo.
Čeka nas još operacija, ali znam da ćemo sve da prebrodimo i znam da ćemo uspeti jer Bog daje velika iskušenja najvećim borcima.
Svim mama želim da budu hrabre, naše bebice su najveći borci.
Čuda se desavaju.
Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču? |
Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:
Značaj gvožđa tokom trudnoće
Tokom trudnoće, potrebe za gvožđem se povećavaju jer se volumen krvi povećava radi podrške rastućoj bebi. Takođe, gvožđe...
5
Tokom trudnoće, potrebe za gvožđem se povećavaju jer se volumen krvi povećava radi podrške rastućoj bebi. Takođe, gvožđe...
5
Emocije u trudnoći luduju i to je sasvim ok
Mnoge buduće mame postaju pomalo zaboravne i prilično osetljive tokom trudnoće. Nemojte da vas to zabrinjava - stručnjac...4
Mnoge buduće mame postaju pomalo zaboravne i prilično osetljive tokom trudnoće. Nemojte da vas to zabrinjava - stručnjac...
4
Trudnoća i hronične bolesti - mogu li zaje...
Trudnoća fascinantno transformiše žensko telo – fiziološke promene tokom drugog stanja imaju cilj da omoguće tolerisanje...4
Trudnoća fascinantno transformiše žensko telo – fiziološke promene tokom drugog stanja imaju cilj da omoguće tolerisanje...
4
VIDEO: Kako novorođenče zaista vidi svet o...
Da li beba vidi u materici? U kom uzrastu vid deteta obrazuje jasnu sliku? Proverite kako teče razvoj vida od prvog dana...4
Da li beba vidi u materici? U kom uzrastu vid deteta obrazuje jasnu sliku? Proverite kako teče razvoj vida od prvog dana...
4
