IZVORNA PORUKA: mikica sa

bravo Brano, pogotovo za zadnju rečenicu

IZVORNA PORUKA: Brana

joj mila to ti verujem ja ne smem da pomislim da ih jednog dana nece vise biti jako sam vezana za njih,i mogu da zamislim koliko ti je tesko jer neko ko te odgaji, da ti zivot i posle svoj zivot zrtvuje za nas i sve da detetu ne moze a da ne bude voljen do srzi i da kada nestane ne ostavi dubok oziljak bola,ali oni zive kroz nas i kroz nasu decu i sigurno ce i tvoja mama biti ponosna na tebe i svoje unuce,ona je sada vas andjeo cuvar!

IZVORNA PORUKA: mikica sa

IZVORNA PORUKA: Dada81

Mikice
Meni je majka sve na svetu ,jer je tata umro rano od srčanog udara,a inače dobili su me kasno ,pa moja majka sada ima 72 god. Duša moja,uvek,ali uvek nasmejana i vedra žena.Doživela sam blagu vrstu stresa kad sam je videla da plače.Iako starija,razumela me mnogo više ,nego dosta mlađe majke. I ja sam za mnoge stvari požalila,što sam nekada zagalamila na nju i priuštila da brine dosta puta ,i sada joj se izvinem za prošle stvari,često ,ali mislim da je sve to odrastanje,a ona sve to stoički podnosila.

e, sad si ti mene rasplakala

IZVORNA PORUKA: liliana

Moj otac je umro pre 10 godina. Mislila sam da je svet tog dana stao. Kad bolje razmislim, zaista i jeste stao za neke stvari.
Od tada, čini mi se, kao da smo brat, mama i ja  kao jedno. Koliko god da smo daleko-kao da smo tu svi troje. Moja mama je najbolja mama na svetu. Sada kada sam i ja majka, još više mi  znači, nedostaje, treba...
Žao mi je što moj otac nije tu da vidi kako mi je sad.Da vidi moje dete. Da vidi da sam ispunila njegova očekivanja. MOžda ih i premašila. Kako mi je samo nedostajao u mnogim trenucima. Fali mi prilikom svakog mog dolaska i odlaska. Ali, negde duboko u sebi, znam da je tu... I, znam da bi bio ponosan na nas, kao što se uvek i ponosio nama...

IZVORNA PORUKA: vukosava

Sindrom praznog gnezda klikni


Porodica na okupu

Danas su još bebe koje puze, sutra već voze skutere i automobile, a onda, iznenada postaju zrele osobe. Doba dečjeg odrastanja brzo prođe, pa mnogi roditelji nespremni dočekaju tu veliku promenu koja se dešava unutar porodice. Kao što ptići izleću iz gnezda kada nauče da lete, tako i deca teže da se osamostale kada dovoljno sazreju za to. Od načina koliko brzo mogu da se prilagode promenama, zavisi i budući odnos roditelja i dece.

Normalno je da deca, kada stasaju za to, odlaze od kuće – objašnjava Ljiljana Filipović, psiholog, porodični psihoterapeut. - U zapadnoevropskim društvima deca odlaze od kuće veoma rano, najkasnije sa napunjenih 18 godina, ali i ranije, zbog daljeg školovanja. To se kod nas dešava sa decom iz seoskih sredina koja se odvajaju od roditelja u 15 - oj godini, kada krenu u srednju školu. Istraživanja su pokazala da su deca koja se rano osamostaljuju daleko uspešnija u pogledu svakodnevne organizacije života, i uopšteno brže sazrevaju, i emocionalno i socijalno.

Deca koja odrastaju u gradu ostaju sa roditeljima najčešće dok ne završe fakultet, do 24-25 godine. Većina se ni tada ne osamostaljuje, najčešće zbog loše ekonomske situacije. Sa druge strane ima i onih koji mogu da se odvoje, ali to ne čine iz nekog hira ili trenda i to, upozoravaju stručnjaci, nije dobro za decu.

- Istovremeno sa procesom sazrevanja u adolescenciji, kada tinejdžeri traže sebe i modele za identifikaciju, teče i proces odvajanja i osamostaljivanja od roditelja, oslanjanja na sebe. Ovo psihološko odvajanje trebalo bi da se završi zajedno sa periodom adolescencije, oko 24. godine, ali ova granica je individualna i razlikuje se od deteta do deteta. Nažalost, ima roditelja koji taj proces ne podržavaju, posesivni su i prezaštićuju decu, koja i kada odrastu ostaju potpuno nesamostalna i zavisna od roditelja. Svakako da osamostaljivanje dece i njihov odlazak od kuće donosi veliki preokret u životima roditelja. Nisu retki oni koji tada dožive takozvani sindrom praznog gnezda.

- Ako je porodica stabilna i funkcionalna, a roditelji nisu fokusirani isključivo na ulogu majke i oca, već neguju partnerski odnos i inetresovanja paralelno sa roditeljstvom, ne doživljavaju tako veliki šok kada deca odu, jer nastvaljaju da funkcionišu dobro kao partneri. Ali, ukoliko su bili zajedno samo zbog roditeljstva, a partnerski odnos nije uopšte funkcionisao ili je bio konfliktan, kada deca odu, oni ostaju upućeni jedno na drugo i nastaje neprijatna, traumatična situacija. Njihov život bez dece postaje prazan, bez sadržaja, oni ne znaju o čemu da pričaju, osećaju se loše. Najčešće tada trče za decom, pokušavaju da ih vrate nazad u porodicu, da ih guše. To su oni roditelji koji zovu nekoliko puta na dan, nabacuju deci osećaj krivice ako im se nisu javili i to može tako da traje dok su živi roditelji. Takav odnos kasnije negativno utiče na brakove te dece, koja iako su već odrasla, ostaju u ulozi deteta do kraja života. Ne umeju da se iščupaju, neki čak ne umeju da kažu ne roditeljima, da postave granice.

- Tada treba da se obrnu uloge, da deca roditeljima postave granice. Moraju jasno i glasno da kažu šta im je prioritet u životu, njihova porodica, posao, ili neki drugi zacrtani ciljevi, i da roditelji više nisu na prvom mestu i da moraju da sačekaju. Problem je što neki ne umeju da postave takve granice i onda “pucaju”. Da bi se predupredio sindrom praznog gnezda roditelji moraju da nađu sebi smisao života kada deca odu. To znači da bi trebalo da se vrate interesovanjima koja su zaboravili i zanemarili, da se podsete šta ih je to u mladosti interesovalo, pre nego što su postali roditelji. Takođe bi trebalo da ponovo izgrade socijalnu mrežu, nezavisnu od roditeljstva, da se uključe na sportske aktivnosti, kurseve, odlaze na kratka putovanja, organizuju vikende. Ako supružnici više nemaju zajednička interesovanja, onda svako za sebe treba da se potrudi da nastavi život dalje, da pronađe izvor zadovoljstva i tada neće pritiskati decu. - To uopšte nije jednostavno da se uradi, jer se takvi roditelji ne osećaju do kraja zadovoljni ukoliko ne uključuju decu često u život. Svi ponuđeni sadržaji nisu dovoljni. Kada dobiju savet da se okrenu sebi, ne prihvataju ga, neće da se potrude jer žele da drže decu u ropstvu i dalje.

Ako žele da to zaustave na vreme deca moraju da budu odlučna i da roditeljima bez odlaganja postave granice. Jasno i do kraja moraju da definišu sve što može da bude sporno u daljim odnosima, od viđanja unučića, uplitanja u njihovo vaspitanje, do mešanja u brak i odluke. Na primer: “Možemo da čujemo savet, ali je na nama da odlučimo šta ćemo od toga da prihvatimo, a šta ne. Mi ćemo da napravimo konačan izbor”.

Savet: Deca koja imaju bračne drugove treba nasamo da raygovaraju sa svojim roditeljima. U suprotnom, roditelji mogu da misle da ga je supružnik nagovorio na to, što će samo da dolije ulje na vatru nesporazuma.

Robovi unučića - U zapadnim civilizacijama dede i babe nemaju tako zahtevnu ulogu, kao što je imaju kod nas – kaže Ljiljana Filipović, psiholog. - Oni su ovde nekada robovi unučića, podrazumeva se da imaju obavezu oko njih i samim tim mogu da se mešaju u porodične odnose sina ili ćerke. U drugim zemljama oni vode svoj život, putuju, a deci prepuštaju da se brinu o deci. Oni nisu obavezni da odgajaju unuke, već povremeno odlaze u goste jedni kod drugih, poigraju se i onda ponovo svako nastavlja svojim putem. Iako izgleda otuđeniji, takav odnos je zdraviji.

IZVORNA PORUKA: snješka

Ja sa svojim tatom odlično funkcionišem, ali se mm sa svojima nikada nije najbolje slagao, ni prije ženidbe, ni prije djece, a ni sad.

IZVORNA PORUKA: jovicaa

sa mojom majkom kao i uvek lose, samo je sada kada sam ja postala majka jos vise prezirem, zato sto  tek sada  ne mogu da razumem neke njene postupke... a sa tatom ok kao i uvek. 

IZVORNA PORUKA: ribizla

Kako to prezires mamu , to mi je tako tuzno 

IZVORNA PORUKA: gae_gr

Mi smo jako bliski bez obzira da li se i kako slažemo... Čujemo se x puta u toku dana, konsultujemo za sve važne odluke. Pomažemo jedni drugima...

Problem je što mama i ja nikad nismo ostvarile adekvatnu komunikaciju, a to vuče korene iz mog najranijeg detinjstva. Kad sam se rodila odvela me kod bake i bila sa mnom nekoliko meseci a onda se vratila u Beograd a mene ostavila tamo. U to vreme tata je samo radio tako da mi ni dan danas nije jasno zašto? Dolazili su svakog vikenda. Kasni je je tata dolazio svakog a ona više ne toliko često. Kad sam imala 3 godine doveli su me u Beograd. Plakala sam i vrištala jer sam se bila vezala jako za baku, mama kaže da sam nedeljama u stanu plakala i zvala baku... Posle sam do škole pola godine bila kod njih a pola kod bake, sećam se da je tata i tada dolazi svakog petka pravo s posla a ja sam od jutra stajala na kapiji i gledala niz ulicu kada će se pojaviti i tako do predveče dok ne bi došao... Maminih dolazaka se ne sećam... Tata me je vodio u pozorište, bioskop, zoo vrt... Dok sam u Beogradu, svaki vikend smo išli da gledamo crtaće u Domu sindikata... Tata je možda 2 puta podigao glas na mene, mama je kao vaspitnu meru imala kaiš i drveni ofinger.

Moja ćerka je sada u uzrastu u kom sam ja bila kad se mama vratila bez mene u Beograd. Gledam Žabu (koja je likom moja fotokopija) i nije mi jasno kako i zašto jer ne bih se od moje Žabice odvojila ni za šta na svetu...

Nastavak sledi...