Moja priča o dojenju ne može se nazvati najlepšom, ali može najistrajnijom! Nakon porođaja nikako nismo uspeli da uspostavimo podoj, ali ja sam bila uporna da održim mleko. Opremila sam se punom ''ratnom'' opremom - ručna pumpica, električna pumpica, sterilne kese za čuvanje mleka, sterilne čašice, flašice, sterilizator....
Nije bilo ni malo lako, bebino spavanje između dva obroka trajalo je tri sata, a moje izmlazanje oko sat i po, što znači da je sna bilo minimalno, dok se sve raspremi i steriliše, tako danju, tako noću i tako sve u krug dok se nije desilo da sam pala od umora, i sada tvrdim da se nisam onesvestila, nego da sam zaspala na nogama, pala i udarila glavom o vrata, umor me savladao zbog nespavanja, dan se svodio na izmlazavanje, hranjenje, uspavljivanje pa opet izmlazanje.... ali i ako sam mnogo puta pomislila - ,,kada li će ovo da prestane, ne mogu više, potreban mi je san, tolika deca su odhranjena adaptiranim mlekom''.... ali nisam odustala.... odhranila sam dva deteta svojim mlekom izmlazajući pumpicom do poslednje kapi, a sav višak sam zamrzavala i čuvala im za vreme kada mleko prestane da nadolazi. Tako sam sa prvim sinom koji će sada napuniti 2 godine, a tako i sa ćerkom koja ima 4 meseca, a uz nju i sin ponovo pije moje mleko i jako sam ponosna na to kada ga gledam sa kakvim zadovoljstvom pije kada mu naspem punu flašicu mog mleka. Imamo 3 pune fioke mleka u zamrzivaču i svaki put kada otvorim da ubacim novu kesicu, osetim zadovoljstvo i ponos što sam uspela, što sam istrajala, što imamo zalihu mog mleka, što je svaka kap sačuvana za njih. A ima vremena, naspavaće se i majka jednom.... možda...

Šta majka izdrži za svoju decu i na šta je spremna, to samo ona zna!