Од како сам остала трудна, читала сам о свему. Хтела сам да будем информисана о томе шта ме чека и шта је најбоље за моје дете, па сам читала, о дојењу, платненим пеленама, носиљкама, природној козметици за бебу...
Некако при томе упознах једну дивну девојку, суграђанку која је била на обуци за вршњачку саветницу за дојење па сам се додатно информисала о свему, и наравно чврсто решила да дојим.
Јана је стигла на свет 6 дана после мог 35ог рођендана, векница од 3кг. Као и у већини породилишта доносили су ми је на 3-4 сата углавном већ нахрањену и поспану али ја сам је стављала на груди сваки пут, штипкала и будила, свесна да млеко неће пасти са неба, она мора да вуче да би млеко "кренуло". После 2 дана смо стигле кући и наставиле на исти начин, и онда долазак патронажне и мерење и констатација да је изгубила (ако се добро сећам) око 150 грама и да би требало да уведемо дохрану. Никакав савет за бољи положај при дојењу, за чешће дојење, било шта, одмах дохрана.
Узели смо је, давали смо је једном у току дана, остало време она је проводила на мојим грудима, буквално нон стоп. Проблем је правио и леви тортиколис са којим је рођена, окретала је више главицу на једну страну и никако нисам могла да нађем добар положај да може да сиса десну дојку, увек је тражила и окретала главу да сиса леву. Али је млеко кренуло, она је имала добар хват, пратила сам пелене и знала да смо на добром путу. Након месец дана смо потпуно избацили дохрану и наставила је да сики, опет искључиво леву дојку, десну би повукла пар пута и одустала па се у њој ни млеко није стварало у толикој мери. Практично она је дете које је дојено само на једној дојци, и то до 6 месеци искључиво дојено, тада смо почели са увођењем чврсте хране.
Сада Јана има 22 месеца, наша је душа, зановетало и чудо и још увек сики.