Ipak je bolje što ne testiraju i mame. Predomislila sam se. Foto: Freepik.com

/11 /11

Nije tu, zapravo, toliko reč o adekvatnosti, koliko o tome da je testiranje jednostavno nepotpuno. Evo, kako se bliži polazak mog đaka prvaka u školu, uviđam da je napravljen ogroman propust. On je prošao sve testove, sve je to u redu, dete je spremno, a ja? Ko je mene pitao – da li ste vi, mama, spremni da vaše dete krene u školu? Vaše drago, malo dete koje kao da ste juče doneli iz porodilišta? Pa, niko. Niko!

Taj propust sam uočila još kad je bilo testiranje, kad su nas odvojili i njega uveli kod psihologa i pedagoga. Propust u smislu da me ne uključuju, iako naslućujem da je zapravo tu reč o – meni… Tada mi se još javio taj neobičan osećaj – njega pitaju pitanja, a zapravo sam na testu – ja.

PROČITAJ JOŠ: Moja beba školarac?!

Dakle, da vidimo. Da li te je mama naučila šta je levo, a šta desno? Nije, znači… Pa, kako da ga naučim, kad ni ja ne znam!? Da mi nije belega na levoj ruci, ovaj svet bi bio vrlo komplikovano mesto u terminima šta je levo, a šta desno. Da vidimo, godišnja doba… Dobro, to te je naučila. Slova, brojeve… Divno. To znamo. Šta daje krava, a šta ovca? Moje dete je reklo da obe daju mleko, što je potpuno tačno. Ali, pedagogica je očekivala drugačiji odgovor. Minus za mamu.

Sedim tako ispred i čekam presudu. Kakva je mama bila za ovih šest godina? Bila je, sveukupno, dobra. Dete je spremno za školu! Dete je spremno? A ja!? I kako se bliži ovaj prvi septembar, sve više razmišljam o tome. Kako se osećam? Pa, srećna sam, nije da nisam. To je ogroman događaj, ogromno dostignuće – moje dete, drago, milo, kreće u školu. Ponosna sam, samo kad pomislim kako ga vodim za ruku, dok mu ranac i oprema za fizičko kloparaju sa leđa. Čoveče, prava velika mama! Vodim dete u školu. Neverovatno. Stigla mama i do škole. Tužna sam… Sad neće više biti – došao je iz vrtića i svet je naš! Ne… Sad će biti tu i domaći, i učenje, i bolje ocene, i lošije ocene, prvi neuspesi i osećaj da nije fer. Brinem se. Kako ćemo se snaći, i on i ja? Da li će pohvatati konce? Da li ću ja pohvatati konce? Da li je još nekom kao meni, takav haos sa pomešanim osećanjima?

PROČITAJ JOŠ: Kako ne dozvoliti školi da slomi dete

Juče smo bili u kupovini, i za kasom pored naše vidim mamu koja me i inspirisala da napišem ovu priču. Nekako sam osetila da nisam jedina. Situacija verovatno nema veze sa mojim viđenjem, ali moram da ispričam šta je bilo. Pakuje mama u prvu kesu sveske, blok za likovno i drvene bojice. U drugu vodene boje, četkice i plastelin. U treću dve flaše crnog vina. I ja pomislim – tako znači. Još neko ne zna šta bi sa svojom anksioznošću. Mislim – ne znam, možda žena slavi neku slavu, ali… Nije mi tako delovalo.

I šta sad ja da radim? Dok mi je dete u blagoj euforiji – organizuje svoj radni sto, svima gura pod nos novi školski pribor, odbrojava dane do prvog septembra, ja uviđam – i bolje što me nisu testirali. Da je bilo do mene, ostavili bi ga u predškolskom bar još jednu godinu, a gre’ota kad se toliko raduje da krene. Vidim da je spreman, spremniji ne može biti. A ja? Nemam kud. Pošto vidim da se sa celom situacijom nosi bolje nego ja, imam plan da ga uhvatim za ruku i samo pratim – kako on, tako ću i ja. A kako on? Pa – uzbuđeno, sa entuzijazmom, vidim da se raduje novim izazovima. Nema neku dilemu da li će se snaći. E, tako ću od sad i ja. Ipak, on je to testiranje prošao. Bog zna da ja ne bih. Meni bi u roku od odmah rekli – ova mama nije spremna da joj dete krene u prvi razred! Tako da, i bolje. Ipak je bolje što ne testiraju i mame. Predomislila sam se.

Pa, nek nam je sa srećom, svima!

Milica Nikolić

Izvor: srempressportal.rs / doktorkasasela.wordpress.com

PROČITAJ JOŠ: 10 najvećih briga roditelja prvaka