/11 /11

Moderno doba osim što je donelo stravične promene u tehnološkom smislu, ubrzalo vreme i “skratilo” dan, takođe je dovelo do velikih talasanja u sferi vaspitanja dece. Toliko se toga nudi kao ispravno, nikad se nije vršilo nekih suvislih istraživanja o najbizarnijim stvarima, te je pred mladim roditeljima konstantno neka izmaglica u pogledu toga kako treba postupati sa vlastitom decom. Evo poneka reč o “teoriji obaveza” koju treba prihvatiti kao sredstvo vaspitanja dece.

Zapadnjačka ideologija o nekoj prvostepenoj bezbednosti i životu u konstantnom strahu u budućnosti, polako stiže i na naše prostore. Nije na odmet pomenuti, da od kada su se u S. Americi doneli zakoni o “zaštiti” deteta, nikada nije bilo više nestale dece. U Kanadi u gotovo svakom većem marketu postoje fotografije na ulazu nestale dece. Onda su ti isti zapadnjaci smislili, kako je decu dobro držati okupirane obavezama jer na taj način ona ostaju bezbedna. Stalno su okružena “sigurnim” ljudima i nalaze se u “sigurnom” prostoru.

Jadna deca, obezglavljena od obaveza, mole roditelje bar da odu u park. Međutim, mame i tate imaju tendenciju da sve kontrolišu, pa neće dopustiti da deca traće vreme igrajući se, dok ostali klinci savladavaju svojih 17 dodatnih aktivnosti svakodnevno.

Onda revnosni roditelji sednu pa se siroti hvale koliko im je dete za sve živo talenat, pa onda na kraju “kukaju” koliko sve to košta. Na kraju svakako zaključe, vredno je investirati u svoju decu. Njih su roditelji pustili da žive pa eto kako su ispali naopako.

To sve polako počinje i na našim prostorima. Pa ako dete kojim slucajem šutne loptu, odmah kreće na fudbal, ako zamane rukom- eto ga Novak Djoković. Ne daj Bože ako voli da peva i igra – direkt dramska sekcija ili u najmanju ruku škola plesa. Pa kako dete od 5 godina da nema nikakve obaveze – to je strašno.

Onda sledi sledeći zaključak “on ili ona to sami hoće”. Pa ahahahahah, kako dete od 4 godine može da zna za dodatne aktivnosti i da hoće da ide pred kamere ili uči Pundžabi jezik. Ne, neće dete samo, ono nema pojma šta ga čeka, pa daje potvrdni odgovor na predloge roditelja. Sledeća faza je kada dete više ne želi to što su mu roditelji spakovali da radi. Onda se roditelj zainati pa petogodišnjem detetu kaže, sad kad si počeo ima da završiš bar 7 kurseva, sam si tražio.

Deca u garderobi koja nema fleke, u cipelama koje su uvek jednako nove. A kad vidim da se mame i ćerke oblače u iste “autfite”… Digne mi se kosa na glavi od žalosti. To mi je vrhunac roditeljske patetike.

Zauzeta deca dan provode na smokiju i jogurtu eventualno mekdonaldsu. Mame od silnih obaveza i dečijih aktivnosti nemaju vremena ni živaca da nešto naprave deci. Nije to nužni ručak i sad kao žene treba da levitiraju bez prestanka oko šporeta. Pripremati hranu za svoju decu je iskonsko ispunjenje te ljubavne uloge. Ima dana kada nije dan za takvo šta, ali je lepo pobrinuti se oko klinaca. Na pravi način. Intuitivno i instinktivno.

Problemi maltretiranja dece obavezama nastaju tek kasnije. Kada zaista dođe vreme za izvan školske aktivnosti, koje će deca zaista sama izabrati kao svoja interesovanja. Oni koji su bili prezauzeti u najranijem detinjstvu, neće više imati volje da nauče nove stvari.

Strašnije je to što su pojedina deca toliko navikla da im roditelji nameću stvari i donose odluke umesto njih, da postaju zbunjena i povučena u adolescenciji. Kada dete zaista odluči da se nečim bavi, ono krene u pravo istraživanje, kada roditelji to nameću deci, oni ih ustvari sputavaju. Jasno je da jako mala deca upijaju ko sunđer. Ali to ne znači da treba da govore 3 strana jezika do sedme godine.

Za decu je važno da nauče međuljudske odnose, jer je to ono što je najvažnije u odraslom dobu.

Oni se najbolje usvajaju kroz igru, kroz dečiju slobodu. Slobodu da potrče, popnu se na drvo, potuku se s vršnjakom, posvađaju, pomire, zagrle.. Slome ruku, isflekaju majcu i poderu patike. Iako zvuči nelogično, period do pete godine je taj kada se deca oderede karakterom prema ostatku sveta.


Jer šta je zaista cilj? Biti funkcionalan i ostvarivati dobre veze sa ljudima. To ne samo da nas čini srećnima, već i uspešnim. Zar to nije ideja svakog normalnog roditelja? Da nam deca budu srećna? Pa onda pustimo decu na miru da odrastaju kao deca!

Izvor: Pasarella.rs