|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (26.04 -30.04.2021) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

JOŠ NE HODA SAMA? NAŠA, BOME, ENO VEĆ TRČI

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 26.12.2018
Volim kada čujem mame ponosne na svoju decu. Ne volim da čujem mame koje se nadmeću (i one su naravno ponosne, ali one to prezentuju drugačije). Razlika se oseti u interpretaciji, boji glasa, stavu, položaju ruku, čuđenju što neki drugi mališan nije istim tempom postigao što i njihovo dete.

image
I baš kad su najosetljivije i najzbunjenije, jedna drugu ovakvom pričom još više zbunjuju, jer se upoređuju, jer rast i razvoj dece upoređuju. Woman home photo created by shurkin_son - www.freepik.com
/11


Bilo je to pre sedam meseci, sećam se dobro.

“Dobar dan.”

“Dobar dan.”

Pozdravljam radnicu u piljarnici čija je sestra dobila ćerku istog meseca kad i ja svoju.

“Imate li svežih tikvica?”

“Imamo, naravno, dole su u gajbici”, pokazuje mi prstom.

Čučnem, malo prebiram, ne pritiskam, tražim neku lepu. Ona primeti to, pa kaže: “Sve su od jutros”.

“Super, trebaju mi za malecku”, opravdavam rovarenje po gajbi.

“Je l’ voli da ih jede?”

“Videćemo danas”, kažem: “Nije ih još probala.”

 

PROČITAJ JOŠ: Pepeljuga, svemajke i kašice od brokula


“Nije ih probala?! Niste joj još dali tikvicu”, začuđena je, oči joj se uvećale.

“Nismo. Još uvek sisa, ne žurimo nigde. Za sada je probala šargarepicu i krompir, jede žitarice”, ne znam koji se vrag pravdam.

“Ova naša, bogami, već pasulj tamani. Izmrvimo i malo hlebića u to, sve pojede! Posle prdi k'o prava!”

“Nije ih probala?! Niste joj još dali tikvicu”, začuđena je, oči joj se uvećale. “Nismo. Još uvek sisa, ne žurimo nigde. Za sada je probala šargarepicu i krompir, jede žitarice”, ne znam koji se vrag pravdam.

I… Počinje.

“Jede pasulj, pojede punu šerpicu, jede kiflu, celu. Ima svuda sarme. Već izgovara mama, tata. Sedi već sama. Ima tri zuba. Zna da se lepo igra s igračkama. Kod svakog hoće, ne plaši se ljudi”.

Pakujem tikvice, klimam, plaćam račun, klimam, pozdravljam klimanjem.

Izlazim na ulicu. Uzimam vazduh duboko, dublje. Zovem muža i počinjem da mu pričam kao ona meni, bez prestanka.

“Ali, ona već jede pasulj, naša tek probala šargarepu, mrve joj i hleb, naša ni ne zna šta je hleb, sedi već sama uveliko i što naša neće da se igra sa onim medvedom i onom muzičkom igračkom?”

“Pa, dobro, neka jede pasulj, ješće ga i naša”, kaže pribrano.

“I sedeće kad bude spremna”, kaže pribrano.

“Čemu tolika drama”, pita.

“Ali, ona već jede pasulj, naša tek probala šargarepu, mrve joj i hleb, naša ni ne zna šta je hleb, sedi već sama uveliko i što naša neće da se igra sa onim medvedom i onom muzičkom igračkom?”

I zaista, čemu drama, pitala sam se na stotine puta za ovih trinaest meseci. Čemu drama?

 

PROČITAJ JOŠ: Zaposlene mame ne brinite, odsustvo ne šteti deci

 
Od kada sam postala mama kao da me je neko, van moje volje, stavio na atletsku stazu da se trkam, da se takmičim. Pored mene, levo i desno, sve mame k'o ja, ruku oslenjenih na kolica u kojima su bebe. Neke plaču, neke ne. Na majke čije bebu plaču, s tribina se gleda sa čuđenjem. Čuju se povici „gladna je, nahrani je“, „puna joj je pelena“, „ne uzimaj je u ruke, ne navikavaj je“, „hladno joj je“, „toplo joj je“. ‘Ajd što dobacuju s tribina, dobacuju i druge mame, uglavnom one čija deca spavaju mirno u kolicima.

„Moja obožava da bude u kolicima, kako to da tvoja ne voli“, pita prva do mene.

Nekad svesno, nekad nenamerno, ali većina mama se takmiči (bar latentno) u pogledu svega, od ishrane preko broja zuba do marke odeće, i posebno u pogledu motornog razvoja deteta.

“Moj počeo da sedi sa šest meseci. Tvoja nije još. Pa kako?”

“Moja prohodala sa deset meseci, da je vidiš, ko prava, neće za ruku da nas uzme.”

“Tvoja ima osam zuba? Naša, bogami, deset!!!”

“Mi već jedemo meso. Kako niste probali, pa zar nije trebalo da ga uvedete sa sedam meseci?”

“Tri pesmice zna. Priča k'o navijen. Kako to da tvoj kaže samo tata, mama, baba? Pa, je l’ mu pričate?”

“Mi skinuli pelene sa petnaest meseci. Šta čekate, je l’ neće na nošu?”

I tako redom

Čuje se to svuda, u prodavnici, ambulanti, na savetovalištima, na ulici, za kasom.

Stalno.


I da se razumemo, nije to „samo“ dobronamerna razmena iskustava, ima tu i  te kako nadmetanja. I počinje još u porodilištu – koja se koliko napatila, koja je vrištala, koja „a“ nije pustila, koliko je sati trajao porođaj, koliko koja šavova ima, doje li i koliko koja mleka ima. Čim zacele, priča se prenosi na odojčad.

 

PROČITAJ JOŠ: Roditeljska griža savesti i zašto je zaboraviti

 
I baš kad su najosetljivije i najzbunjenije, jedna drugu ovakvom pričom još više zbunjuju, jer se upoređuju, jer rast i razvoj dece upoređuju.

Nedavno me jedna komšinica pitala, dok sam držala Srnu za ruke: “Još ne hoda sama? Naša, bome, eno već trči”.

Super.

Šta drugo da kažem? Da pravdam normalan razvoj svog deteta ko da nešto škripi, da joj objašnjavam da ne može da hoda u skafanderu, da je svako dete priča za sebe, da je nisam rodila da se nadmećem, da se trkam, jurim, da je forsiram da bi drugi rekli – ma, bravo. Da preko nje prebijam i lečim neke svoje frustracije, želje, nesavršenosti?

Volim kada čujem mame ponosne na svoju decu. Ne volim da čujem mame koje se nadmeću (i one su naravno ponosne, ali one to prezentuju drugačije). Razlika se oseti u interpretaciji, boji glasa, stavu, položaju ruku, čuđenju što neki drugi mališan nije istim tempom postigao što i njihovo dete.

I da se razumemo, nije to „samo“ dobronamerna razmena iskustava, ima tu i  te kako nadmetanja. I počinje još u porodilištu – koja se koliko napatila, koja je vrištala, koja „a“ nije pustila, koliko je sati trajao porođaj, koliko koja šavova ima, doje li i koliko koja mleka ima. Čim zacele, priča se prenosi na odojčad.

Ovoga je bilo i ranije. Ovoga je bilo oduvek, bez obzira na uzrast. Sećam se priprema pred matursku veče u srednjoj školi. Sedimo kod drugarice, njeni imućni, nikad joj, Bogu hvala, nije falilo. Iznosi pred mene haljinu na ofingeru, lepu, lepršavu. Pitam je kakvih još ima da se kupi.  Odgovara njena mama: “Za tebe mršavu, ima veći izbor i nisu skupe, imaš ih baš budzašto u onom butiku ‘Mira’, ne moraš dalje ni tražiti. Moja Sanja ima specifičnu građu, lepe velike grudi, uzan struk, pa smo jedva ovu našli. Taman će joj duge noge i manekenska figura doći do izražaja”.

I to je to. Učenje u tri rečenice svog deteta da je sve u lepim grudima, zgodnim nogama, uzanom struku i da se mršava deca radnika lakše obuku i da njima nije to toliko važno.

Mislim da bismo svi skupa trebali da se opustimo, da sutra ne bismo imali klince nezadovoljne i nesigurne u sebe.

 

PROČITAJ JOŠ: SAMO TI RODI, LAKO ĆEMO SUTRA – AL’ MALO SUTRA

 
Da se manemo nadmetanja i upoređivanja, da živimo rasterećeno, onako kako osećamo da je za našu decu i nas najbolje, pa makar to drugima izgledalo kao najlošiji mogući izbor.

Volim kada čujem mame ponosne na svoju decu. Ne volim da čujem mame koje se nadmeću (i one su naravno ponosne, ali one to prezentuju drugačije). Razlika se oseti u interpretaciji, boji glasa, stavu, položaju ruku, čuđenju što neki drugi mališan nije istim tempom postigao što i njihovo dete.

Da ih odgajamo osluškujući glas iz grudi, jer on nikad nije omanuo, da verujemo u njih i kad kaskaju i kad jure u prohodavanju, i kad jedu pasulj i kad samo za siku znaju, da ih ne upoređujemo nikad i ni sa kim, da ih naučimo da su najbolja i najlepša baš takva kakva jesu, sa klempavim ili sitnim ušima, sa mnogo ili malo zuba, sa krivim ili ko strela pravim nogama, sa manjkom ili viškom kilograma, u bilo kakvoj odeći.

Da ih naučimo da se smeju, da se raduju životu, da se takmiče sa sobom zbog sebe.

Da svemu ovome naučimo i sebe.

 

Autor: Jovana Kešanski

Izvor: lolamagazin.com

Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:

Dokazano: dodir utiče na genetski zapis de...
Zagrljaji, poljupci, držanje za ruke i nežnost koju roditelji poklanjaju svojim bebama ne daju im samo osećaj sigurnosti...
211
MALE NAVIKE, za VELIKE PROMENE života sa a...
Atopijski dermatitis nije "samo" svrab na prevojima kože. Atopijski dermatitis nije "samo" ispucala, crvena mrlja na...
16
Stručnjaci kažu: Neutešno plakanje trajno ...
Umesto da pustite bebu da plače, privijte je uz sebe, utešite je i ušuškajte se sa njom u krevetu kako bi se osećala bez...
14
Sad kad imam decu nedostaje mi...ovih 50 s...
Imati decu jeste divno, najlepše! Jesu oni naše sve, volimo ih najviše na svetu, ali bar prvih par godina kod svake mame...
14





Svim mamama koje očekuju 2. dete. Vaše src...
Već si savršena mama jednog srećnog deteta, i uskoro postaješ mama još jednog. Kroz sve ćeš proći ponovo, i to će biti j...
Reči koje svaka mama treba da čuje
Kada u porodicu uđe malo dete, koje zahteva veliku pažnju, menja se i partnerski odnos. Tata radi, a mama je sa bebom. K...



Anketa

Brak
pahuljce91

Sa koliko godina ste stupili u brak?

Manje od 18 (4%)

18-21 (16%)

22-25 (28%)

26-29 (33%)

Sa 30 i vise (20%)


Ukupan broj glasova: 502

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!
Click Here