/11 /11

Od kako sam postala roditelj teme o deci ne jenjavaju. Gde god zakoračim, svi samo trune o svojoj deci, uključujući i mene. Kao da smo prva generacija roditelja na planeti. Adam i Eva – njihova deca- odmah potom mi. Meni je sve to zanimljivo donekle i zaista često iskreno uživam da nekoga udavim time kako su moji klinci sjajni i divni, ali postoji momenat kada to zadovoljsvo izostane.

Tačno znam kada razgovor krene u pogrešnom smeru. Postoji ta famozna rečenica “meni su moja deca najvažnija”, koja baca u ambis svaki moj entuzijazam da po milioniti put ponovim priču o klincima i njihovim genijalnim dostignućima. Kada me neko “presretne” sa tom rečenicom ne samo da izgubim volju da pričam o deci, već i uopšte  za nastavak razgovora.

Kod mene to izaziva razmišljanje tipa “aha, ok, tebi su tvoja deca najvažnija, meni moja nisu. Možda se samo nisam setila prva da to kažem”. Ili “ok tebi s tvoja deca najvažnija i meni su moja deca manje važna nego tvoja deca”. Možda čak i “tebi su tvoja deca najvažnija, a meni su moja deca manje važna nego tebi tvoja”. Dobro “ako misliš da su tebi tvoja deca najvažnija” – i to ističeš stalno, ja ću da se zapitam da li je to zaista tako. Ponekad deluje kao nepotrebno ubeđivanje sebe i sagovornika u  tu konstataciju.

Kada se nešto ponavlja ili previše ističe, moje iskustvo mi govori da tu nešto ne štima do kraja. Valjda su svim zdravim ljudima, koji su pritom i roditelji, najvažnija deca. To je tako suvišno akcentovati, da kod mene zna čak i da izazove sumnju u te reči. Valjda na taj način žele da opravdaju sebe kao roditelje, ako nešto ne rade kako treba. Ili samo žele da postave sebi oreol iznad glave jer smatraju da ih ta konstatacija kuje u zvezdano nebo najprepodobnijih roditelja.

Tako nekako… I meni su moja deca najvažnija…

Izvor: Pasarella.rs