/11 /11

Za razliku od onih koje to umeju da sakriju vešto (mada i te umem da provalim), skoro sam na ulici videla mamu koju je jako bilo sramota što nosi dete koje vrišti. Ono baš vrišti. Zacenilo se i divlja. A ona ga onako nekako nespretno nosi i sve gleda okolo ko je sve gleda i šta li misli o njoj (sigurno ništa lepo). Ljudi su se osvrtali, čak i mame s decom. Kao da se dogodila saobraćajna nezgoda i ne možete da se iskontrolišete.

Da nisam morala da čuvam decu na igralištu, potrčala bih za njom i rekla joj da nema veze što joj dete plače. Ne da treba da je boli uvo što dete plače, nego da ne treba da gleda ko je sve gleda kako dete plače. A onda sam se odjednom setila koliko sam puta jedva čekala s Galom da se sklonim sa ulice kad krene da vileni. Ili kako sam žurila da uđemo u kuću. Racionalno, to nikako nisam smatrala sramotom.

Bilo mi je jasno da bebe ne mogu uvek da se smeše i guču, ali svejedno sam imala neki neprijatan osećaj što mi dete plače. Iako je retko plakala i uvek s razlogom, imala sam neverovatan osećaj stida kada se to dešava pred nekom publikom. I odmah sam imala potrebu da objasnim kako je inače dobra i kako ne plače i kako je divna beba (kao što i jeste bila).

I kasnije, kad je porasla i kad bi počela da šizi i histeriše zbog nečega na ulici, bilo mi je krivo što se tako ponaša jer nisam želela da zaključe kako je razmažena i bezobrazna (a inače nije). Onaj osećaj: zemljo, otvori se!

Onda se rodila Marta, a s njom i nova ja. Ona je toliko bila zeznuta beba (da ne iskoristim neko pogrdnije ime) da je maltene u jednom periodu stalno plakala. I ne samo da ama baš nikad nisam osetila sramotu što plače nego sam se čak i nervirala što se tako na ulici pravi dobra i, kad sretnemo nekog, oni je hvale kako je divna beba. Dakle, klin se klinom izbija: jedna sramota manje, ajmo dalje…

Sramota da tako veliko dete nosi pelene. Ti još nosiš pelene?! Komentariše ko stigne, a mama crveni. Kako i ne bi kad joj je to kost u grlu već godinu dana. Prvo nije imala podršku da mu skine dok je bio mlađi (nije on još spreman!) a potom je već počela da dobija pecke što nosi pelene ovako veliki.

Da se razumemo, ja baš ne volim pelene, naročito ne jednokratne, i mislim da deca mogu, kad prohodaju, da budu bez pelena (o tome drugom prilikom), ali da se mešam koliko će neko dugo da pusti dete da bude u pelenama – nipošto. Tu sam da podržim ako žele da skinu ranije (Odvikavanje od pelena), ali i da ćutim ako mama još nije odlučila da detetu skine pelene.

Dojenje negde a da nije kuća bilo mi je potpuno normalno. (U teoriji.) Nisam ni na trenutak želela da se pokolebam i da sedim kod kuće ili da nekud ne idem zato što će možda uskoro opet tražiti da sisa. Ali u praksi je to izgledalo ovako: što da dojim sad u parku kad živim pet minuta dalje, i onda jurimo kolicima kući? Ali nipošto nisam želela da sebi priznam da me je sramota da dojim u javnosti. Ne, nego mi je lepše kod kuće.

Ili ajde da je ipak ponudim da sisa pre nego što krenem da budem mirna da ne moram da se smaram napolju (kao da je beba u krilu i dizanje majice neko smaranje). A onda kad nisam bila blizu kuće i nije bilo izgovora, jedva sam čekala da se podoj završi. A uvek je trajao barem pola sata. Toliko ljudi je za to vreme prošlo i ja sam maltene svaki put kad neko prođe osetila stid. Iako mi se ni d od dojke nije videlo, iako sam uvek bila negde sa strane kod nekog žbuna ili iza drveta. Jer sam se bojala osude i negativnog komentara, iako to samoj sebi nisam tada želela da priznam.

Pogađate, na svet je došla Marta i ne samo da sam je dojila svuda, nego sam morala svuda stojeći (u jednom periodu nije želela da sisa dok sedim, nego isključivo dok stojim i njišem se) i uz neko pevanje. Pa sam to najčešće i radila dok je šetam u marami. A pošto sam imala i starije dete, stalno smo bile napolju i ni u jednom trenutku nije me bilo sramota što hranim svoje dete kad je gladno. Sramota da nahranim svoje dete dojkom čija je to svrha isparila je u potpunosti i volela bih da mogu svakoj ženi koja se tako oseća da šapnem da zaboravi na bilo koju stid kad hoće da podoji svoju bebu.

Sad će svi pomisliti kako treba da rodite drugo dete pa da zaboravite šta sramota znači (kad smo kod sramote i deteta, jeste li čitali Sramota zvana treće dete?) Ali ne, ne treba vam nikakvo dodatno dete, niti da ponovite sto puta neku stvar da bi vas bilo manje blam (kao što ste možda zaključili), već samo da imate dovoljno samopouzdanja (pored znanja) da vas tuđe mišljenje ne dotakne.

Što je poprilično teško. Svi smo mi, koliko god tvrdili da nam nije važno šta drugi misle, poprilično osetljivi na tuđe mišljenje i retko ko može da ostane imun na neku kritiku. No, ono što sam zaključila da definitivno pomaže jeste da znate zašto nešto radite, kao i za sve ostale stvari u životu. Kada sebi objasnite zašto radite to i to, i kada ste sa sobom načisto, onda vam tuđi komentari ne mogu ništa.

Ali to ne znači da ih neće biti.

Baci tu dudu, ti si veliki dečak! Mama te gura u kolicima, a tako si velika! Pa nije valjda da još sisaš, pa to rade samo bebe? Baka te hrani (oblači, češlja), ti ne znaš sam/a da jedeš? Mama te nosi, pa umeš li ti da šetaš? Spavaš s mamom u krevetu a krećeš u školu? Nemoj da te neko čuje.

Pa šta ako neko čuje?!

Ono što ne treba da se čuje jesu upravo ti komentari. Nažalost, oni neće nestati, ali hajde da ih ne čujemo. Da ih kolektivno ignorišemo. Da osluškujemo sebe i svoje dete. I ne dozvolimo da se zbog njih ikada postidimo.

Jeste li vi imale neke situacije gde ste se osećale neprijatno zbog tuđih komentara u vezi s postupcima vaše dece i kako ste se s tim izborile?

Blog: mamapopins