/11 /11

Budući da nema više pionira malenih i pregršt besplatnih sekcija od šaha pa sve do gimnastike, roditeljima ostaje da papreno plaćaju sve dodatne aktivnosti svoje dece i to tokom cele godine.

Porodica Trninić iz Novog Sada otkriva nam kako ove školske godine izgleda njihova računica za sve one aktivnosti njihove dece koje nusi pod obavezno, ali koje svaki roditelj želi da obezbedi svom detetu.

Majka J. Trninić radi kao mediciniski radnik, ima platu 37.000 dinara, dok otac S. Trninić radi kao nastavnik u školi sa prihodom od 45.000 dinara, što, kako kaže, nije prosečna profesorska plata jer on ima i starešinstvo i još neke dodatke koji je povećavaju. Dakle njihov zajednički mesečni prohod je 82.000 dinara, od kojih bi trebalo da ostane deo i za dečje aktivnosti van škole. 

„Sin nam ide u državnu muzičku školu koja se ne plaća, ali može da se da donacija za održavanje i štimovanje instrumenata, koja je oko 300 dinara mesečno. Ćerku nismo uspeli da upišemo u državnu pa ide u privatnu koja je 3.500 dinara mesečno”, objašnjava S. Trninić, dodajući da su cene instrumenata posebna stavka, ali ovog puta ih nećemo nabrajati jer ipak takva investicija nije obavezna.

„Ćerka je takođe upisana na folklor koji plaćamo 1.000 dinara mesečno i to se plaća cele godine. Ranije se plaćalo više, ali nije bilo tokom cele godine i mislim da je ovo ipak bolje”, konstatuje gospodin Trninić koji kaže da su posebna stavka privatni časovi koje čak i on kao profesor u školi plaća svojoj deci.

„Sin mi ide na časove matematike, a ćerka na časove engleskog. I on je nekada išao na engleski, ali sad više nema potrebe. Mislim da su jezici izuzetno važni i da postoji limit u tome šta može da se nauči u školi. Na roditeljima ostaje da li će platiti privatnu školu ili nastavnika, ali ja verujem u privatne časove koji zaista nisu jeftini, jer kvalitetnog profesora ne možete naći ispod 10 evra, možda 1.000 dinara za sat vremena, ali sve ispod toga, po meni, ne vredi plaćati. Ćerka ide na engleski jednom nedeljno za 1.000 dinara po času, a trenutno i sin na matematiku jer se pokazala problematičnom, za 1.200 po času”, objašnjava S. Trninić.

Dakle, samo privatni časovi koštaju približno 8.800; ako se tome doda folklor i škola muzičkog, to je 13.600. U to nisu uračunati instrumenti, oprema za folklor, niti troškovi brojnih nastupa.

Kada se od zajedničkog mesečnog prihoda porodice Trninić, 82.000 dinara, odvoji prosečna minimalna mesečna potrošačka korpa koja iznosi 60.000 i zapravo podrazumeva samo tročlanu porodicu, njima bi trebalo da ostane 22.000 dinara. Kad od toga odvojimo 13.600, ostaje samo 8.400 dinara koji bi trebalo da pokriju odeću, benzin, pozorište, bioskop, odlazak na ekskurziju, kupovinu novog nameštaja, kompjutera...

I ne zaboravimo da se radi i minimalnoj potrošačkoj korpi koja je realno gotovo neizvodiva, i još sa detetom manje. U tom smislu, statistika poznaje samo osnovne dečje potrebe.

Ukoliko bi još poželili da decu pošalju na neki sport, na primer, cena plivanja je od 1.500 do 2.500 dinara, od dva do tri puta nedeljno. Gimnastika je nešto povoljnija, oko 1.800 dinara, dok cene za škole fudbal ili košarke variraju od 1.500 pa do 3.000 dinara.

Ako uzmemo da četvoročlana porodica ima prihode ravne dva minimalca 22.880, onda se računica završava u samom startu jer je potrošačka korpa 60.000 i to za tročlanu porodicu, te daleko prevazilazi zbirnih 45.760, tako da ne ostaje puno mesta za školu sporta ili plivanja, a kamoli neki privatan čas jezika. Ukoliko uzmemo da roditelji imaju prosečne plate od 48.000 dinara, situacija je nešto bolja jer zbirno u budžetu imaju 96.000 te im ostaje čitavih 36.000 dinara.

Ako tome oduzmemo troškove porodice Trninić od 13.600, opet ne deluje da će 22.400 dinara moći da pokrije sve ostale potrepštine jer toliko vas mogu koštati samo dva paketa knjiga ili dva para patika i torbi plus pantalone i jakne, a računar već ne biste mogli da kupite za te novce. Samo jedan odlazak u bioskop, recimo, četvoročlanu porodicu sa sve kokicama i sokićima bi izašao oko 2.400 dinara, naravno ako ne računamo prevoz, tako da su vikend izleti zapravo nemoguća misija. 

„Ni sami ne znamo kako na kraju meseca sve uspemo da poplaćamo. I supruga i ja imamo dodatne poslove, a naravno i dalje nam pomažu roditelji. Drago nam je što mogu da pomognu, ali s druge strane oboje radimo i trebalo bi da možemo da izdržavamo svoju porodicu samostalno”, konstatuje S. Trninić.

Dodaje da su posebne velike stavke kupovina novih kućnih aparata, ekskurzije i naravno letovanje koje su ove godine preskočili.

Izvor: www.dnevnik.rs