/11 /11

Nedavno je na stranicama Politike kolega Todorić, analizirajući diskurs vlasti prema problemu demografije, ukazao na veliki suštinski problem celog političkog, pravnog, institucionalnog i pre svega vrednosnog sistema u Srbiji. Da se podsetimo, Todorić je s pravom ukazao da je u najmanju ruku nepristojno da se ponovo pokreću pitanja strategije i pozitivnog rešavanja demografskog pitanja u Srbiji ako sva ekonomska, poreska i svaka druga politika koju vlada vodi ima za direktnu posledicu destimulisanje rađanja. Čista logika. Isto kao što je neminovno da ako se 60 odsto BDP-a ostvaruje u krugu od 100 kilometara između Novog Sada i Beograda, i ako nema mera za podizanje ostatka Srbije, ogroman deo stanovništva nastoji da se preseli u taj prostor. Ili, ako vam je ceo zakonski i javni prostor definisan tzv. pro-čois ideologijom po kojoj je pitanje rađanja navodno isključivo u vezi s pravom samostalnog izbora žene hoće li da rađa ili abortira, onda nemate prava da kukate što vam se zemlja demografski prazni, stanovništvo stari i odumire.

Sve ovo posledica je činjenice da na ovim prostorima nema sistematskog bavljenja stvarnim problemima i donošenja zakona i stvarnih, a ne fiktivnih strategija koje bi sveobuhvatno rešavale probleme. Zakoni se donose uglavnom jer Brisel traži da se prepisuju njihova rešenja, a ne zato što sami smišljamo mere kojima bismo sprovodili određenu politiku i rešavali probleme. Otud je u državnoj upravi takav haos da ministarstva rade svako za sebe, često donoseći zakone i mere koje su u direktnom sukobu. I to što se često ide na izbore, pravi nova vlada i menjaju ministri sigurno ne pomaže funkcionisanju javne uprave. Svakoj administraciji treba bar šest meseci do godinu dana da se snađe, da vidi kakav okvir nasleđuje, pa tek onda može stvarno da sprovodi neku ozbiljnu i ciljanu politiku.

Povod za ovo su vesti da ministarstvo prosvete ponovo priprema izmenu krovnog zakona o obrazovanju u kome između ostalog treba da se pojavi rešenje koje predviđa novčane kazne za roditelje ukoliko njihova deca čine prekršaje u školi. Po onome što je stiglo do medija, predviđene su vrlo oštre prekršajne, krivične i novčane kazne za roditelje. Kao povod pominju se upotreba duvana, alkohola i narkotika, unošenje oružja, uništavanje imovine škole, maltretiranje druge dece putem mobilnih telefona itd.

Uzgred, do medija su stizale i druge stvari koje ukazuju na to da novo ministarstvo razmišlja i o vraćanju školskih uniformi, oduzimanju mobilnih telefona pre časa, uvođenju drugog jezika od prvog razreda, uvođenju fizičkog vaspitanja svakoga dana, a tu je i propagiranje tzv. dualnog obrazovanja. Šta je od toga preživelo videćemo tek kad se nacrt zakona pojavi u javnosti.

Ministru se ne može osporiti postojanje svesti da je naše obrazovanje u nizu segmenata u veoma lošem stanju. Takođe ni energija da neke stvari pokuša da menja. No to ne znači da stvari treba lomiti preko kolena i posebno da treba donositi rešenja koja bez izmene šireg okvira mogu samo da naprave dodatne probleme.

Naime, kao i ideja sa uniformama i sa oduzimanjem mobilnih telefona pre časa, i ova mera ima svoju logiku. Roditelja treba i na ovaj način primorati da se više bavi detetom, njegovim vaspitavanjem, da snosi odgovornost za njegove postupke. To je povratak na jedan konzervativniji način sagledavanja porodičnih odnosa i uloge porodice u društvu i u vaspitavanju deteta.

No problem je u tome što je čitav ostali sistem izgrađen na potpuno suprotnim osnovama, na ultraliberalnom modelu koji roditelju sistematski podriva prava na vaspitavanje svog deteta. Dakle, ova mera može da donese promene samo ako ministar u isto vreme zatraži da se promeni nakaradni Porodični zakon iz 2005, da se potpuno zaustavi i odbaci porodični deo nacrta Građanskog zakonika, da se ukine nedavno doneti Zakon o nasilju u porodici, da se konačno primenjuje Zakon o radiodifuziji i Kodeks o ponašanju emitera pa da članovi REM konačno počnu da rade svoj posao i ukinu emitovanje rijalitija na one dve televizije itd. Takođe, da se batale sulude ideje o ombudsmanu za dečja prava, kao i da se izmeni niz drugih zakona u kojima su deca i država dobili silna prava na račun obespravljenih roditelja. Ukratko, uslov da ova mera ima smisla jeste da se reformiše ceo pravni i društveni sistem u pravcu vraćanja roditelju prava da vaspitava svoju decu bez mešanja države. Ako se ova pojedinačna mera donese, a da se u isto vreme nastavi s podrivanjem roditeljskih prava, onda će ovo biti još jedan udar na roditeljstvo i dodatno obeshrabrivanje ljudi da rađaju i podižu decu.

U krajnjem slučaju ovo se svodi na pitanje za vrh vlasti kakvu državu hoće: ako je moguće u međunarodnoj politici usmeravati se na razne strane, u unutrašnjoj nije. Ne možete da pravite državu koja je u isto vreme i liberalna i konzervativna i u kojoj različita ministarstva guraju suprotstavljena rešenja.

Autor: Miša Đurković

Naučni savetnik, Institut za evropske studije

Izvor: Politika