Roditelji često imaju probleme kada odlučuju koju igračku bi kupili detetu. Kupovinom igračke mnogi roditelji izražavaju vlastite želje – odazovu se detetu u sebi i kupe ono što se sviđa njima. Roditelji koji detetu kupuju igračke za koje još nije zrelo, na taj način izražavaju svoju ambicioznost i težnju da bi dete bilo iznad proseka. Ne samo da dete ne zna šta bi tada radilo sa takvom igračkom, nego je kasnije, kada bude zrelo za nju, neće prihvatiti sa interesovanjem. Na drugoj strani, tom detetu nedostaju igračke primerene njegovom uzrastu.

 

Postavlja se pitanje: nasilna igračka: da ili ne?

Verovatno se mnogi roditelji pitaju kako je s upotrebom nasilnijih igračaka, kao što su pištolji, lukovi i strele, ukratko, igračaka koje u igri češće odabiru dečaci? Pitate se da li treba dopustiti detetu da se igra takvim igračkama ili ne.

Tu je najbitnija pravilna odluka roditelja koji kupuju igračku. Znači, važno je da su roditelji upoznati sa funkcijom igračke pre nego što je kupe. Moramo znati šta želimo tom igračkom postići, koji je »cilj igranja«, jer znamo da je igra važna razvojna aktivnost kroz koju dete razvija sposobnosti, osećaje i veštine. Treba imati na umu da dete kroz igru uči i razvija svoj odnos prema okolini. Poznati istraživači su mišljenja da detetovu igru treba razumeti kao najozbiljniju aktivnost. Uključite se u igru.

Većina igre predstavlja zadovoljavanje težnje za posedovanjem, dominacijom, pobedom, uspehom, ljubavlju, ali neretko su tu i negativne strane tih težnji, kao što su ljubomora, zavist, želja za nesrećom partnera u igri. Kada roditelji prepoznaju te negativne strane u igri, najčešće se bez razloga uplaše detetove destruktivnosti. Tada se preporučuje njihova aktivna uloga, tj. razgovor sa detetom.

 

Nasilna igra ili igračka?

Često se dešava da posle igre sa nasilnom igračkom sledi nasilna igra, ali nije uvek tako. Dečja igra može biti nasilna i bez upotrebe tzv. »nasilnih igračaka«, npr. kada dete igra neku nasilnu igru loptom, reketom i sl. (reketom može udariti drugo dete po glavi). Zabrinjavajuća je, dakle, nasilna igra a ne u tolikoj meri nasilne igračke, i zato trebamo pažnju usmeriti u način igranja. Sa detetom razgovarajte o tome! Ukoliko detetu kupite »nasilnu igračku«, morate mu objasniti zašto je opasna, zašto ste mu je uopšte kupili i dozvolili igru sa njom, kada se zna da je opasna. Zanimljiva ideja je recimo ta da detetu pištolj ne kupimo, nego ga zajedno s njim izradimo od drveta, i usput razgovaramo o problematici oružja.

U slučaju da se dete želi igrati jedino sa takvim igračkama, usprkos našem nagovaranju da se igra i sa drugim igračkama, trebamo se za savet obratiti psihologu u vrtiću ili nekom osobi sličnog zanimanja. Takvo dete najverovatnije ima dobar razlog za takvo ponašanje, npr. neku traumu. Malo takve igre je u određenoj fazi razvoja deteta i potrebno, ali treba paziti da se sa njom ne pretera.

Sve u svemu najvažniji je odnos roditelja prema svom detetu i njegovoj igri. Istraživanja pokazuju da su roditelji u zapadnim kulturama izgubili kontakt sa detetovom maštom u igri. Iznenađujuće je da u vremenu u kojem znamo veoma mnogo o važnosti igre za dete, deci kupujemo sve više igračaka da im prođe vreme, a sami, nažalost, nemamo vremena da se uključimo u tu igru.