Neposlušne i nedisciplinovane učenike nisi mogao nikako ukoriti Foto: Freepik.com

/11 /11

Ono što se dogodilo u prethodnoj deceniji u srpskom obrazovanju nije se dogodilo nigde i nikad. Za samo osam godina doneta su tri potpuno nova i potpuno različita zakona o obrazovanju. Takav presedan nije zabeležen u istoriji zakonodavstva.

Karakteristika svih njih je da je svaki naredni bio sve liberalniji prema učenicima i njihovim obavezama, a sve stroži, rigidniji prema nastavnicima. Tako se napokon došlo do zakonskih odredbi po kojima neposlušne i nedisciplinovane učenike nisi mogao nikako ukoriti; da su sa nastave mogli odsustvovati koliko su hteli, a da za to ne snose nikakve posledice; da je vladanje učenika izbrisano kao ocena, a da za to što ne uče i ne znaju, odgovornost snose nastavnici.

Na drugoj strani, i najmanje odsustvo nastavnika sa posla drakonski je kažnjavano otkazom, direktorima škola data su neograničena ovlašćenja u prijemu i otpuštanju radnika, i što je najdrastičnije, uvedeno je čak jedanaest institucija koje kontrolišu rad nastavnika: školski odbori, savet roditelja, đački parlament, učenici, školske inspekcije, školski nadzornici, roditelji i druge raznorazne komisije i inspekcije. Kao da nismo nastavnici – vaspitači, već pripadnici radikalnih navijačkih grupa. Vrhunac licemerja i odijuma zakonopisaca prema prosvetnim radnicima je zakonska odredba da će, ukoliko roditelj ili staratelj prebiju nastavnika, biti prekršajno kažnjeni sa 30 hiljada dinara. Podsetiću vas da u Zakonu o zaštiti životinja stoji da će vas za maltretiranje psa kazniti sa 300 hiljada dinara. Bilo je to kao poziv na sezonsko sniženje!

Morali smo se tada upitati: otkuda tako strašan pritisak, nepoverenje i odijum prema nastavnicima? Ne radi li se možda o tome da u stvari škola služi da oni, a ne učenici, budu prevaspitani i preobrazovani? Da li to znači da su za neke „nove ljude“ potrebni neki „novi vaspitači“, a ne ovi stari i konzervativni, školovani na tradicionalnom sistemu moralnih vrednosti? Da li (de)konstrukcija nekog novog sveta zahteva i de(kon)strukciju tradicionalnog obrazovanja?

Slušali smo da u ludilu koje nam se događa ima nekog sistema, ali ga sami nismo mogli dokučiti. Zato smo potražili pomoć od drugih. Organizovali smo naučni skup na koji smo pozvali dokazane stručnjake iz sfere obrazovanja, univerzitetske profesore, publiciste, kulturologe, demografe, direktore, nastavnike – praktičare…

Koji bi bio generalni zaključak skupa o ulozi škola u neoliberalnom svetskom poretku?

Neoliberalni svet nije uspeo, niti mu je to zaista bio cilj, da ispuni svoje obećanje da će ostvariti najveće dobro za najveći broj ljudi. Uspeo je samo da upregne većinu u ostvarivanje trgovačkih ciljeva manjine. Za taj cilj trebalo je napraviti čoveka koga karakteriše uklopivost, povodljivost i gramzivost, individuu kojoj ne smeta nedostatak ljudske perspektive. Štaviše, niko ne sme da brine za opšteljudsko blagostanje, jer svako mora da juri za svojim individualnim zadovoljstvima.

Tradicionalna škola, koja je kod učenika razvijala samostalnost, kritičko mišljenje i nezavisnost, direktno je suprotstavljena zahtevima savremene organizacije društva. Ta škola se, po vladajućim ekonomskim kriterijumima, smatra neefikasnom, jer razvija sposobnosti koje današnja društvena elita ne samo da ne ceni već ih smatra štetnim. Osvestiti pojedinca suprotno je interesu funkcionisanja sistema. Nosilac te osvešćujuće uloge tradicionalne škole je tradicionalni nastavnik koga treba, u interesu savremene organizacije društva, de(kon)struisati i od vaspitača napraviti vaspitanika, od autoriteta i uzora pokornog državnog činovnika. Na tome treba ozbiljno poraditi.

Rušenje osvešćujuće uloge škole i nastavnika ima podršku i opravdanje u učenicima koji ne žele da budu osvešćeni, jer to navodno izaziva bol. Koliko ste puta samo čuli da im se deca u školi muče?! Štiteći učenika od bola, savremena pedagogija štiti pojedinca od „tragedije saznavanja“. Učeniku se, u stvari, brani da postane čovek.

Dragan Matijević, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

Izvor: Pečat.rs