Godine 1998. gotovo polovina 15-godišnjaka izjavila je da se opila barem jednom u proteklih mesec dana. Foto: Freepik

/11 /11

Krajem 1990-ih Island je bio suočen sa vrlo zabrinjavajućim trendovima među mladima. U to vreme islandski tinejdžeri su, uprkos relativnom bogatstvu, sigurnosti i obrazovanosti društva, prednjačili u Evropi po konzumaciji alkohola, cigareta i kanabisa.

Godine 1998. gotovo polovina 15-godišnjaka izjavila je da se opila barem jednom u proteklih mesec dana. Svaki četvrti tinejdžer pušio je svakodnevno, a 17 posto ih je već imalo iskustva sa kanabisom. Ti podaci stavljali su Island na sam vrh Evrope po štetnim navikama mladih.

Ali danas, 20-ak godina kasnije, Island se nalazi na potpuno drugom kraju lestvice. Isti pokazatelji koji su nekad zabrinjavali sada su primer uspeha: manje od pet posto mladih pije alkohol, pušenje je gotovo nestalo, a eksperimentiranje sa drogama znatno je opalo.

Dugoročan pristup – Islandski model

Transformacija koja se dogodila nije rezultat slučajnosti niti jedne kampanje, već sistemskog, dugoročnog pristupa koji je danas poznat kao „Islandski model prevencije", a koji se sve više primjenjuje širom sveta pod imenom Planet Youth.

Temelj promene bila je jednostavna, ali dotad neuobičajena ideja: rešenje se ne nalazi u kažnjavanju i moralisanju, već u stvaranju okruženja koje mladima nudi bolji izbor.

Pravi temelji zavisnosti

Pokretač modela bio je naučnik i psiholog Harvey Milkman, koji je već 1980-ih radio na istraživanjima o psihološkim osnovama zavisničkog ponašanja.

Njegova je teza bila da se zavisnosti često razvijaju ne zbog hemijske prirode supstanci, nego zbog želje za promenom unutrašnjeg stanja – stresa, dosade, teskobe. To je značilo da ako mladima možemo ponuditi zdravije načine za postizanje tih istih promena raspoloženja, možemo prevenirati sklonost zavisnostima.

Istraživanje problema

Island je tu teoriju pretočio u praksu nizom konkretnih mera.

Prvi ključ bilo je prikupljanje podataka. Od 1997. nadalje, vlasti su počele sprovoditi godišnja anonimna istraživanja među učenicima uzrasta od 10 do 20 godina. Anketirali su desetke hiljada mladih o tome kako provode slobodno vreme, koliko su povezani sa roditeljima, učestvuju li u sportu, koliko im je dosadno, gde se okupljaju i slično. Ti podaci omogućili su stvaranje vrlo precizne slike o tome šta točno mladima treba i koje rizične obrasce treba adresirati.

Restriktivne mere

Nakon toga, Vlada je – u saradnji sa lokalnim zajednicama – uvela niz mera. Smanjeno je dopušteno vreme za boravak mladih vani, naročito uveče.

Prof. dr. sc. Nina Pavlin-Bernardić sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu kaže da, među ostalim, "deci mlađoj od 13 godina nije bilo dopušteno biti napolju bez nadzora nakon 20 sati, a deci od 13 do 16 godina nakon 22 sata, leti do ponoći".

Roditelji su bili podsticani da sa decom provode više vremena, potpisuju "ugovore o ponašanju" i međusobno se povezuju kroz škole i zajednice. Zabranjeno je oglašavanje alkohola i cigareta, a starosna granica za kupovinu tih proizvoda strogo je kontrolisana.

Podsticajne mere

Najvažniji korak, međutim, bila je izgradnja opsežne mreže aktivnosti za mlade.

Pavlin-Bernardić kaže da su „islandski naučnici u saradnji sa Milkmanom primenili njegove ideje o tome da mladi trebaju konstruktivne izvore uzbuđenja, pripadnosti i smisla, umesto da ih traže kroz alkohol, droge i rizična ponašanja".

Država i opštine zato su ulagale u sportske dvorane, muzičke škole, umetničke centre i razne klubove, sa idejom da se svakom detetu omogući učestvovanje u barem jednoj organizovanoj vannastavnoj aktivnosti. Roditeljima je osigurana finansijska podrška da plate članarine.

Tako su tinejdžeri, umesto da večeri provode na ulici, svoje slobodno vreme sve više počeli koristiti za sport, muziku, biskop i druge kreativne sadržaje.

Uvažavanje lokalnog konteksta

Pritom je ključno bilo to da ništa nije nametnuto odozgo bez razumevanja lokalnog konteksta. Svaka opština mogla je odlučiti koje će aktivnosti podržavati, a roditelji i učitelji bili su redovito uključeni u interpretaciju podataka i donošenje odluka. Time je stvoren osećaj zajedničke odgovornosti i poverenja, što je bilo presudno za dugoročan uspeh.

Izvanredni rezultati

Rezultati su bili izvanredni. Već do 2003. godine, samo pet godina nakon početka programa, udeo mladih koji su pili pao je za trećinu.

Do 2016. godine brojka je pala sa 42% na 5%. Pušenje se spustilo s 23% na 3%, a uporaba kanabisa sa 17% na 7%. Sve to dogodilo se bez kaznenih mera, bez stigmatizacije mladih i bez uvođenja drastičnih zabrana.

Ključevi uspeha

Stručnjaci koji su analizirali islandski model ističu nekoliko ključnih razloga njegova uspeha.

Sve je temeljeno na nauci – od psihološke teorije do konkretnih statističkih podataka o uspešnosti intervencije.
Model je osetljiv na društveni kontekst: ne pokušava "popravljati" mlade, nego im daje alate da sami izaberu zdravije načine ponašanja.
Model uključuje celu zajednicu – škole, roditelje, lokalne vlasti, medije itd.
Model nudi zamenu – mladi ne ostaju bez sadržaja, nego dobijaju bolju alternativu.

I konačno, reč je o dugoročnom pristupu – promene nisu bile brze, ali su bile održive.

Pavlin-Bernardić kaže da se tako pokazao istinitim citat Harveyja Milkmana: „Decu ne popravljamo tako što popravljamo njih, već tako da popravimo okruženje u kojem odrastaju."

Model se širi svetom

Danas se islandski model proširio u više od 30 zemalja, od Norveške do Čilea, Irske i SAD-a. Program Planet Youth deluje kao savetodavna platforma za lokalne vlasti koje žele provesti sličan pristup. Iako su konteksti različiti, osnovna poruka ostaje ista: prevencija ne funkcioniše kroz strah i zabranu, nego kroz razumevanje i podršku.

Island je tako pokazao da čak i duboko ukorenjeni društveni problemi, poput zavisnosti među mladima, nisu neizbežni. Uz nauku, socijalnu osetljivost i političku volju, moguće je stvoriti društvo u kojem mladi biraju zdravlje, povezanost i lični razvoj – ne zato što moraju, nego zato što im je to jednostavno bolja opcija.

Pavlin-Bernardić ističe da je bitno da lokalne vlasti koje prihvate ovaj pristup uključe sve elemente modela, a ne samo neke.

"Naprimer, vrlo je važno da navedene aktivnosti mladima budu besplatne i dostupne u njihovoj blizini, a ne da ih roditelji trebaju plaćati, jer bi to isključilo mlade slabijeg imovinskog statusa."

Problem intenzivnije konzumacije kanabisa

Međutim, istraživanja takođe pokazuju da iako je sve manje mladih Islanđana koji eksperimentišu s kanabisom, među onima koji ga ipak koriste raste udeo intenzivnijih korisnika – tj. onih koji ga konzumiraju često ili redovno.

To znači da se ukupna prevalencija smanjila, ali da je kod manjeg broja korisnika kanabis postao češći oblik ponašanja zavisničkog tipa. To ukazuje na potrebu da se programi prevencije usmere ne samo na smanjenje broja korisnika nego i na ranu intervenciju kod intenzivnijih.

Izvor: Index.hr