|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (26.04 -30.04.2021) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Podrška i razumevanje su najvažniji za adolescente

Jelena Krstić Anđelković, dečiji psiholog, Geštalt psihoterapeut, 20.2.2019
Petnaestogodišnjak je izjurio iz kuće besan i odbija da se vrati. U školi su primetili da se četrnaestogodišnjak naglo promenio i postao asocijalan, ocene su naglo pale, koristi drogu i zlostavlja druge, čak se javlja i kriminalno ponašanje, ili se bar na njega sumnja. Šesnaestogodišnjak se povukao duboko u sebe, udaljio od porodice i odsekao kosu; piše poeziju nabijenu očajanjem o besmislu života, prekinuo je kontakt sa odraslim osobama van porodice i odbija njihov uticaj onako kako telo odbacuje strano tkivo. Roditelji ostaju sa bolnim osećanjem da je njihovo dete dušom, ako ne i telom, za sada, van njihovog domašaja.

image
/11


Adolescencija je više nego seksualni razvoj, to je menjanje očekivanja u pogledu socijalnih uloga ili kognitivno sazrevanje. Ona je više od porodičnih obrazaca koji se menjaju (ili ne uspevaju da se promene). Ona je doslovno sabiranje iskustva detinjstva, radikalna reorganizacija psihološkog selfa za putovanje koje predstoji.


Ponekad je reč o kontinuiranoj situaciji, kada se sadašnjost prirodno javlja i izrasta iz uslova u kojima se dete razvijalo, a ponekad nema kontinuiteta, sadašnjost izbija naglo iz prošlosti. Roditelji mogu reći da je dete bilo oduvek teško, ali je u adolescenciji prevazišlo njihove sposobnosti da kontrolišu situaciju. Ili mogu opisati dete koje kao da se promenilo preko noći, pred njihovim očima, u nekoga koga ne poznaju.

U adolescenciji načini interpersonalne povezanosti podležu dramatičnoj promeni. U prijateljstva se intenzivnije i ličnije ulaže, i vršnjaci nisu više samo drugari u igri, već poverljivi prijatelji. Prijateljstva, romanse i rivalstva igraju važnu ulogu u oblikovanju i definisanju adolescentnog iskustva, u pogledu doživljavanja sebe i sopstvene vrednosti, privlačnosti, sposobnosti za život.


Odnosi sa roditeljima se menjaju, u mnogo toga dramatično, a te promene su, svakako, sredstvo redefinisanja adolescentovog egzistencijalnog stava u svetu, prema prošlosti, i prema budućnosti. Ovi odnosi mogu postati, u većoj meri, distancirani, izazovni, obeleženi konfliktom i nezadovoljstvom. Sasvim nove teme – odbacivanje, pobuna, napuštanje, borba za emancipaciju – mogu se pojaviti. Ali se, iz iste tačke, mogu pojaviti, takođe, nova sposobnost za bliskost i povezivanje, kao i pojačano interesovanje za drugog, upravo, kao za Drugog. Adolescenti, mnogo više i mnogo očajnije nego mlađa deca, vode računa o tome šta njihovi roditelji misle o njima, uprkos tome što to ponekad snažno negiraju, kao i o tome da li roditelji prihvataju najnovije razlike, koje se pojavljuju. U celini, odnos tinejdžera sa roditeljima podleže postepenoj transformaciji u pravcu uključivanja pregovaranja, u sve većoj meri, za razliku od dotadašnjeg ispunjavanja očekivanja roditelja i porodične tradicije. Tako da, nekoliko godina kasnije, nalazimo veći stepen ravnopravnosti, uz spremnost za uspostavljanje povezanosti između zasebnih jedniki, čiji različiti stavovi, ambicije i postojeći interesi predstavljaju (bar potencijalno) priliku za zanimljivije i, na obostrano zadovoljstvo, bogatije odnose. Menja se adolescentov odnos prema sebi samom. Lično iskustvo postaje primetno intenzivnije i složenije, a najveći deo tog iskustva zaokuplja i apsorbije pažnju adolescenta. Telo oživljava u uzbuđenju, zbunjenosti, ponekad, na zastrašujuće načine. Seksualna pobuđenost, akutna svesnost o telu, briga o fizičkoj snazi i privlačnosti, iznenadne oluje besa, neobične senzacije težine i praznine – sve ovo se udružuje da dramatično izmeni unutrašnji pejzaž. Intenzivna nova iskustva, poneka bolna (usamljenost, stid, povećana ranjivost i povredljivost) a ponekad izvanredna (sloboda, snažno uzbuđenje, naizgled neograničena moć) neumoljivo se pojavljuju. Ona su zbunjujuća i ometajuća, ali takođe, čine unutrašnji svet adolescenata zanosnim, čak hipnotišućim. Efekat svih navedenih promena je u ometanju i reorganizovanju, ponekad haotičnom, adolescentovog odnosa prema sebi. Zapravo, tek u adolescenciji možemo zaista govorimo o tome da dete ima internalizovan, misaoni odnos – iskustven odnos – sebe sa sobom. Gube fluidan, za preadolescentni period tipičan, osećaj pripadanja svetu, ili uklapanja u porodični okvir i slaganja sa drugarima u igri, te počinju da doživljavaju sebe kao odvojene od sveta, i različite po svom unutrašnjem doživljaju, od onoga što se očekuje ili zahteva od sredine.


Adolescent, može se reći, nastoji da pobegne od detinjstva. A da bi to učinio, mora naći način da preuredi svoj odnos sa porodicom. Adolescent je razvojno prisiljen da se izdvoji od porodice i detinjstva. Kada se uporedi sa periodom adolescencije, period detinjstva obeležava ukorenjenost u porodicu. Iskustva deteta (opažaji, motivi, kognicija i emocije) bivaju, prvenstveno, uobličeni silama polja iz porodične sredine. Stavovi i predrasude roditelja bivaju apsorbovani od strane deteta, ne kao obični stavovi već kao faktičko stanje stvari. Sredina nameće okvir za detetovu realnost, organizuje iskustvo deteta.Razvojni procesi tokom adolescencije, uvek, se odvijaju na pozadini prethodne organizacije, na bazi doživljavanja porodice i sebe. To je pozadina koja nas nikada ne napušta, čak ni kada se procesi, koji se odvijaju tokom adolescencije, završe. Tinejdžer se revnosno odvaja od uticaja porodice i stvara jasnije granice, ali istovremeno bije bitku da na nov način ostvari vezu sa istim osobama. Veliki deo tzv. adolescentnog ponašanja stvoren je kako bi generisao iskustvo granice, ili separacije, između tinejdžera i odraslih. Ovo je ponašanje koje polarizuje, katkada kroz konflikt, katkada na prijatniji način, svet odraslih i adolescentno iskustvo.

Čin udaljavanja od porodice se transformiše od mutnog psihološkog impulsa u suštinski, konkretan, realan čin kroz gotovo ritualno ponašanje: hrana postaje značajna tema, sin želi manje vremena da provodi za stolom, ili ponekad želi da jede sa prijateljima umesto sa porodicom. Kćer odbija da ide u crkvu, žali se zbog večera sa dedom i bakom, ili traži da bude oslobođena obaveze da prisustvuje porodičnim dešavanjima. U javnosti sin izbegava fizičku blizinu roditelja, aktivno se udaljavajui od porodične grupe. U pozorištu sedi u posebnom redu. Na fudbalskoj utakmici odlazi da potraži prijatelje. U tržnom centru ide dva metra iza majke.

Ponekad adolescent upadljivo drži roditelje u neznanju o tome šta radi. Ovaj ritual, kojim se roditeljima ne dozvoljava da tačno znaju šta radi, nije naprosto pokušaj da se sakrije zabranjena aktivnost (mada je to u velikom broju slučajeva takođe deo priče). Značenje skrivanja je od suštinskog značaja. Ono stvara tampon zonu roditeljskog neznanja, neku vrstu ograde iza koje se može odigravati pojačan doživljaj selfa. Skrivanje i davanje pogrešnih informacija služi da razori i smanji polje sila veze između deteta i roditelja. Zabranjene aktivnosti, ponekad, služe kao izgovor za stvaranje ove tampon zone. Čak i adolescenti koji se ne bave zabranjenim aktivnostima, ponekad, će namerno  stvoriti uverenje da čine zabranjene stvari – iako se, zapravo, klone nevolje, a njihovi su roditelji fleksibilni i prihvatajući. ”Roditelji bi me ubili da znaju” je često pogrešan, ali razvojno važan, mit za separaciju adolescenta. Uspešno prolaženje kroz period adolescencije, obično, karakteriše ritual odvajanja praćen zabranjenim aktivnostima. Drugim rečima, zabranjena aktivnost je deo subkulturalnog identiteta adolescenata, u našem društvu.

Upotreba droga i alkohola su primeri par exellance zabranjenih aktivnosti, koje služe pojačanju iskustva granice između sebe i porodice, ili miljea detinjstva. Približno 80% adolescenata do osamnaeste godine eksperimentiše sa alkoholom. Alkohol ih nosi van granica poznatih mapa, u neoznačena područja, te razdvajanje sebe od roditelja prerasta iz želje u činjenicu.

Većina tinejdžera, čak i oni koji se otvoreno bune protiv roditeljskog uticaja, snažno reaguju kada je podrška porodice, na bilo koji način, ometena. Razvod, gubitak posla jednog roditelja, ili ponovno stupanje roditelja samca u brak predstavljaju uobičajene primere. Međutim, ova funkcija podrške, koju porodica ima, često se negira ili joj se ne pridaje značaj. Adolescentu je stalo do toga šta roditelji misle o njemu.

O doživljaju jaza među generacijama govori većina adolescenata. Jaz je naročito upadljiv kada se adolescent nađe u krizi, ili mu je potrebna podrška – npr. kada ona ili on postanu žrtva zlostavljanja vršnjaka. Nije retko da se neki mladi bukvalno plaše za život, zato što ih je neki predator označio kao plen, ali se, pritom, osećaju toliko odvojenim od sveta odraslih da traženje intervencije odraslih uopšte ne sagledavaju kao opciju. Odraslima je teško da shvate intenzitet ovog iskustva. Ima i slučajeva koji su bili spremni da izvrše samoubistvo, ali ne i da o svojoj situaciji govore sa odraslima. Adolescenti se, često, osećaju izolovano i usamljeno, ne zato što su neurotični, i ne nužno zato što im je podrška nedostupna, već zato što je njihova separacija postala činjenica života, organizujući princip iskustvenog polja. To postaje datost i imperativ. To je istovremeno oslobađajuće i zastrašujuće.

Način na koji roditelji vide dete, bilo da to eksplicitno izražavaju ili ne, uobličava način na koji dete vidi sebe. Nadalje, način na koji oni vide sebe, u velikoj meri, određuje način na koji ih dete opaža.

Mnogo od onoga što je uzimano zdravo za gotovo, zapravo, potiče od tuđih stavova, i postaje svestan da njegovi opažaji ne moraju uvek da koicidiraju porodičnoj realnost.


Da bi smo pomogli sebi i svom adolescentu ne postoje recepti, svaka porodica je drugačija, svaka individua je različita, možda je najvažnije da razumemo procese kroz koje dete prolazi i da ga sa tog mesta pokušamo da ih vidimo.

 

 

 

Autor:

Jelena Krstić Anđelković, dečiji psiholog, Geštalt psihoterapeut

Centar za unapređenje mentalnog zdravlja-Kateksa

Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:

ANEMIJE U DEČIJEM UZRASTU
FERRO C koncentrovani rastvor, 200ML, dodatak ishrani
4
KAŠALJ – DEČIJA NAPAST
Vrlo je teško odrediti kako dete kašlje i koji sirup primeniti u određenom trenutku. U tu svrhu se koriste najčešće bilj...
4
MAMA, BOLI ME GRLO ...
Na našem tržištu postoji veliki broj preparata sa ekstraktom propolisa ali je jako bitno da propolis ekstrakt bude visok...
4
MOJE DETE SLABO JEDE!
Biljni sirupi koji u sebi sadrže amara prečišćene ekstrakte Lincure, kantariona, grčkog sena, se tradicionalno koriste z...
4





Anketa

Vukadin
volim te 3

.Da li vam se svidja ime Vukadin?

Da (19%)

Ne (71%)

Onako (10%)

Mozda (0%)

Ne znam (0%)


Ukupan broj glasova: 48

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!

Oznake

Click Here