/11 /11

Verovati detetu, imati poverenje u njega, nešto je što priželjkuju svi roditelji. Neki u tome uspeju, a neki su poverenje na različite načine izgubili. Međutim, da se nađemo u prilici, mnogi od nas rado bi potajno pročitali neki dečji SMS ili bi bacilli pogled u njihov dnevnik. To nije zato što im ne verujemo, već zato što se brinemo za njih. Kad tako objašnjavamo, ipak se ne osećamo u potpunosti dobro. Jer, kada bi to saznala naša deca, tada ona u nas više ne bi imala poverenja.

Upravo naše poverenje u dete zavisi od poverenju deteta u nas.

Da bi se razvili u osobe u koje možemo imati poverenje, deca prvo moraju steći poverenje u nas. Steći i zadržati. A to nije baš uvek lako. Zdrava doza opreza u odgoju itekako je potrebna, budući da deca tek uče da žive. To znači da će isprobati možda i one stvari koje smo im zabranili, jer žele to sami da iskuse. Zato možemo reći da roditelj baš i ne može slepo verovati svom detetu. Ne postoji dete koje se uvek drži pravila i dogovora.
U prošlosti su deca imala samo jedan telefon i svi su mogli da čuju njihove razgovore. Sobu su delili sa braćom i sestrama, a nešto sasvim privatno bio je jedino sopstveni dnevnik. Danas mnoga deca imaju svoju sobu, mobilni, računar sa internetom, ili bar nešto od navedenog.

Naravno da bi bilo najbolje kada bi nam deca objasnila šta zapravo žele.

Na kraju možemo reći da je ključ najverovatnije u otvorenosti. Privatnost deteta se mora uvažavati, dete treba informisati o tome da ćemo ga kontrolisati (mobilni, računar). Svako kršenje pravila i na taj način izigravanje poverenja predstavlja novu šansu za upoznavanje potreba i sposobnosti sopstvenog deteta. Ako je dete pogrešilo, i tada mu treba verovati. Uvek iznova treba pružiti šansu. Sa poverenjem u sebe kao u dobrog roditelja i u dete koje, kao i svi mi, želi da bude prihvaćeno upravo onakvim kakvo jeste.