/11 /11

Pevačica i tekstopisac iz Melburna Courtney Barnett, obradila je savršeno ovu temu u svojoj novoj pesmi "Pedestrian at best" : „Stavi me na presto i ja ću te samo razočarati„. Pa ima li višeg prestola od onog, na koji deca stavljaju svoje roditelje?

Moj petogodišnji sin, nedavno je, igrajuči se u dnevnom boravku balonom, slomio jednu staklenu figuru koju mi je ostavila moja baka. Ja sam pomerio ovu figuru, ali očigledno nedovoljno daleko, te je razbijanje bilo neizbežno.

Kombinacija faktora: doveo sam svog sina u opasnost, tužni petogodišnjak koji spava u našem krevetu i budi se zbog osećaja krivice, poslednji dan raspusta, sama slika njegovih golih stopala blizu slomljenog stakla – u meni je nagomilala ogromnu količinu besa.

Da postoji video snimak, mogli bi ste bukvalno, da premotate traku do trenutka, u kome vidite kako je mom najmlađem sinu, slomljeno njegovo malo srce. Posle dve sjajne nedelje kod kuće za vreme praznika, razočarao sam ga sa svojim ispadom. Činio sam to i ranije i ne sumnjam da ću to uraditi ponovo.

Niko nije imun. U jednom tekstu Nik Simons piše o svom ocu, legendarnom basisti grupe Kiss, Gene Simmons-u: „Kako sam rastao on je počeo da se smanjuje, počeo sam da vidim pukotine. Počeo sam da vidim njegove pore, njegove sede dlake ... - sve one male nedostatke koje ga čine čovekom.

Nik kaže kako neka deca otkriju mane svojih roditelja ranije, ali je on tek u tinejdžerskim danima otkrio da je njegov otac bio „gomila smeća„ a tada je istinu bilo mnogo teže progutati. Moja deca su suviše mala da toliko zrelo razmišljaju, ali ja već sada smišljam načine kako da im se iskupim za te „nedostatke roditeljstva“. Sasvim sam siguran da davanje nerealnih obećanja i kupovanje poklona nije dobar pristup.

Konačno, naša deca trebaju da nauče da je život pun razočaranja i ako im date pravi alat, uradili ste ključni deo posla. Da sam štitio decu od svih životnih iskušenja i razočaranja, lišio bi ih životne veštine preživljavanja, a njihovo srce bi tako nespremno bivalo još više povređeno na životnom putu. Učiti decu kako da postupaju u takvim situacijama je važno, mada bih ja više želeo da nisam i učitelj i lekcija.

Nisam tražio da budem na pijadestalu, ali me je šokiralo to kako deca mogu da preuveličaju roditeljske veštine. Ja odsviram tri akorda, a deca me posmatraju kao Džimi Hendriksa. I ja se zaista plašim ovih velikih očekivanja, jer doći će do pada, a taj pad može biti sa velikih visina.

Ovo hero-obožavanje je bilo nešto na šta nisam bio spreman. Moje detinjstvo je bila sušta suprotnost, na neki način – jer su se moji roditelji borili sa teškom depresijom moje majke, tako da nisu stvarno bili zauzimali pijadestal. Ipak, kada sam odrastao oni su oboje postali moji heroji i uzor, jer su mi omogućili da i pored tog teškog perioda kroz koji su prolazili, vodim normalan život.

Mama je bila zaista vrlo otvorena u vezi svoje bolesti, i stalno je držala pri ruci njene knjige o samopoći, kao da su od zlata. Tako da i ja smatram, da najbolje što mogu da uradim je da budem iskren u vezi svojih grešaka, takođe.

Nakon što sam se ohladio od incidenta lomljenja stakla, prišao sam mom sinu koji je sedeo na svom krevetu boreći se da ne pusti suze, trljajući noge o tepih na način na koji to radi kada pokušava da ostane jak i ne zaplače. Seo sam na krevet pored njega, izvinio mu se i time spustio svoj presto tako da možemo početi da upoznajemo jedan drugog na pravi način.

 Izvor: www.essentialkids.com.au