Najčešći oblik nasilja je bilo verbalno nasilje. Foto: Freepik

/11 /11

Oko 60 odsto učenika kaže da je u poslednja tri meseca od početka školske godine doživelo bar jedan oblik vršnjačkog nasilja. Njih 56 odsto ističe da se to desilo u neposrednom okruženju, 28 procenata svedoči o digitalnom nasilju, a 24 odsto prijavljuje i jedno i drugo, pokazuje istraživanje sprovedeno u okviru projekta Prevencija vršnjačkog nasilja u školama, koji realizuje Savet Evrope u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete.

Reč je o najtemeljnijem i najobuhvatnijem istraživanju o vršnjačkom nasilju koje je sprovedeno u Srbiji u poslednjih 10 godina.

Realizovano je u periodu od 25. novembra do 13. decembra 2024. godine, na reprezentativnom uzorku od 49 osnovnih i 29 srednjih škola u Srbiji (bez Kosova i Metohije), i obuhvatilo je tri grupe ispitanika: 1.916 đaka (1.018 učenika 5. i 7. razreda osnovnih i 898 učenika 1. i 3. razreda srednjih škola), 1.207 roditelja/drugih zakonskih zastupnika učenika i 2.009 zaposlenih u školama, uključujući nastavnike, direktore i stručne saradnike.

Lična iskustva učenika s različitim oblicima viktimizacije ispitivana su tako što su učenici označavali da li su, i koliko često, u poslednja tri meseca (od početka školske godine) doživeli neki od 16 oblika nasilja u neposrednom okruženju ili digitalnog nasilja, sa spiska koji im je predočen (najmlađim učenicima data je lista od 12 oblika nasilja).

Iz ugla đaka, najčešći oblik nasilja u školama je verbalno. Skoro svaki drugi učenik kaže da je doživeo bar jedan oblik verbalnog nasilja (vređanje, pretnje, ruganje, pretnje preko interneta). Njih 40 odsto doživelo je socijalno isključivanje, u neposrednom okruženju ili virtuelnom prostoru (ogovaranje, izostavljanje s mreža), a 16 odsto svedoči o fizičkom nasilju.

Najčešći vidovi digitalnog nasilja bili su fotografisanje bez dozvole (doživelo 15 odsto učenika), kao i izostavljanje ili isključivanje iz internet grupa (13 procenata).

Svaki deseti učenik je iskusio neki oblik rodno zasnovanog nasilja (nasilja nad nekom osobom zbog njenog roda, pola ili seksualne orijentacije). Podjednako su mu bili izloženi i dečaci i devojčice.

Seksualno uznemiravanje su nešto češće prijavljivali dečaci nego devojčice. Mahom se radilo o dodirivanju koje je bilo neprijatno i koje se doživljavalo kao neka vrsta seksualnog uznemiravanja, dok su ređe bili zastupljeni drugi oblici, poput primanja poruka sa sadržajem seksualne prirode protiv volje, zloupotrebe fotografija ili snimaka obrađenih uz pomoć veštačke inteligencije, navodi se u istraživanju.

Šta o nasilju kažu zaposleni u školama?

Da je verbalno nasilje najzastupljenije u školama slažu se sve tri kategorije zaposlenih u obrazovnim ustanovama (direktori, nastavnici i stručni saradnici) koji su učestvovali u ovom istraživanju.

Samo sedam odsto zaposlenih je reklo da verbalno nasilje nije prisutno u njihovoj školi, 80 odsto smatra da se javlja retko ili povremeno, a 13 odsto kaže da se događa svakodnevno.

Više od tri četvrtine zaposlenih smatra da učenici povremeno ispoljavaju fizičko nasilje prema vršnjacima, četvrtina veruje da se to dešava često, dok polovina izveštava o tučama između grupa učenika u okviru škole, a četvrtina o tučama sa đacima iz drugih škola.

Najčešći oblici digitalnog nasilja koje zaposleni prepoznaju uključuju fotografisanje i snimanje bez dozvole (77 odsto zaposlenih izveštava da je toga bilo u njihovoj školi), isključivanje sa onlajn-platformi (71 odsto) i slanje uvredljivih ili pretećih poruka (69 procenata). O zloupotrebi generativne veštačke inteligencije kao sredstva nasilja izveštava svaki peti zaposleni.

O verbalnom i fizičkom nasilju češće izveštavaju zaposleni u osnovnim školama, a o seksualnom uznemiravanju i tučama sa učenicima iz drugih škola češće zaposleni u srednjim školama.

Skoro polovina ispitanika smatra da je problem nasilja danas jednak (29 odsto) i manji (16 odsto) nego prethodnih nekoliko godina, dok četvrtina (26 odsto) misli da je situacija pogoršana. Takođe, više od polovine roditelja (57 odsto) misli da je nasilje danas veći problem nego pre nekoliko godina, dok malobrojni (šest procenata) smatraju da je nasilja manje.

Istraživanje je pokazalo da se nasilje se najčešće dešava tamo gde je nadzor nad decom najmanji i u situacijama u kojima deca nisu usmerena nekim školskim aktivnostima – van same škole ili u učionici kada nastavnik nije prisutan.

Učenici su bili češće izloženi nasilju dece istog pola. Najređe je bilo nasilje koje se odvija samo s detetom suprotnog pola. Nasilje se najčešće dešava unutar istog odeljenja, od dece istog uzrasta.

Razlozi za nasilje

“Kao mogući razlozi izloženosti nasilju najčešće se navode fizički izgled, pa stavovi i uverenja (češće navode devojčice i stariji učenici), oblačenje i ocene. Više od četvrtine učenika smatra da su bili meta nasilja vršnjaka zbog nači na oblačenja, frizure ili ponašanja. Ovi nalazi podržavaju tezu o vršnjačkoj netoleranciji prema svemu što odstupa od percipiranih društvenih očekivanja, inače karakterističnoj za adolescente”, piše u izveštaju.

Najređe se kao mogući razlozi za nasilje navode etnička ili verska pripadnost, siromaštvo, invaliditet i zanimanje za osobe istog pola. Svaki deseti učenik (nije bilo razlika između dečaka i devojčica) koji je iskusio neki oblik seksualnog uznemiravanja smatra da je razlog za to njegova seksualna orijentacija usmerena prema osobama istog pola.

Oko 27 odsto đaka kaže da su tokom dosadašnjeg školovanja bar jednom bili izloženi verbalnom ili fizičkom nasilju od strane nekog učenika ili učenice, 12 odsto da su bili izloženi digitalnom nasilju od strane vršnjaka, i 17 odsto da se desilo da ih jedan isti učenik ili učenica ili grupa učenika duže vremena maltretira. Ukupno 34 odsto učenika je reklo da je tokom školovanja doživelo bar jedan od ova tri oblika vršnjačkog nasilja.

“Od onih koji su rekli da nisu doživeli nasilje u poslednja tri meseca, 15 odsto kaže da ga je doživelo tokom školovanja, ali oko polovina onih koji su naveli neki oblik nasilja koji su doživeli tokom poslednja tri meseca, sada je izjavilo da tokom školovanja nisu doživeli nasilje. To ukazuje da učenici formulaciju ‘biti izložen nasilju’ koriste drugačije, primenjujući je samo za ekstremnije oblike nasilja, bilo zato što ne žele sebe da vide kao žrtve nasilja, bilo zato što su mnogi oblici nasilja normalizovani i postali uobičajeni deo njihove svakodnevne interakcije”, navodi se u izveštaju.

Ne samo žrtve nego i počinioci

Pored toga što su prijavljivali izloženost vršnjačkom nasilju, učenici su bili u prilici da označe i da li su sami nekome naneli neki oblik nasilja, u neposrednom okruženju ili virtuelnom prostoru, tako što su na listi od 14 oblika nasilnog ponašanja označavali da li su se oni na neki od tih načina ponašali, od početka školske godine, i ako jesu, koliko.

Analiza je pokazala da dvostruko manje đaka prijavljuje da su bili na različite načine nasilni prema vršnjacima nego što navode da su trpeli nasilje.

Oko 28 odsto je reklo da su bar jednom vršili nasilje prema nekom učeniku. Njih 16 odsto su vršili nasilje u neposrednom okruženju, četiri procentra u virtuelnom prostoru, a osam odsto i jedno i drugo. Postojala je visoka pozitivna korelacija između nasilja u neposrednom okruženju i digitalnog nasilja.

Najčešći oblik nasilja je bilo verbalno nasilje. Svaki peti učenik kaže da je vršio verbalno nasilje (vređao, pretio, rugao se, pretio preko interneta), a svaki deseti učenik da je vršio fizičko nasilje.

Malo učenika je prijavilo da su počinili neki oblik seksualnog uznemiravanja, a među njima je više dečaka nego devojčica. Svaki peti iz ove grupe je naveo kao razlog seksualnu orijentaciju učenika kojeg je uznemiravao.

Iskustvo partnerskog nasilja prijavilo je šest odsto ispitanika, a u trećini slučajeva ono je uključivalo i fizičko nasilje.

Nasilje kao reakcija na ponašanje drugog

Razlozi koje su učenici navodili za svoje nasilno ponašanje ukazuju da ono najčešće nije motivisano ličnim osobinama žrtve koje se ne mogu birati već reakcijom na ponašanje drugog učenika ili na stavove koji se vide kao neprihvatljivi

Đaci retko navode da su vršili nasilje prema drugoj deci zbog njihove etničke ili verske pripadnosti, materijalnog statusa ili invaliditeta. Nasilno ponašanje se češće javlja kao reakcija na drugačije stavove i uverenja, naročito kada su oni izraženi u izgledu ili ponašanju.

Najčešći razlog za nasilno ponašanje jeste uzvraćanje, tj. odgovor na ponašanje drugog učenika koje je doživljeno kao provokacija ili prethodno nasilje, što je onda samo dalji nastavak započete nasil ne interakcije. Skoro dve trećine dece se ponašalo nasilno jer su i sami ranije bili žrtve sličnog ponašanja.

“Značajan deo učenika (26 odsto) navodi da su nekad vršili nasilje prema osobama za koje su znali ili pretpostavili da im se sviđaju osobe istog pola. Taj razlog češće navode dečaci (32 odsto) nego devojčice (17 procenata). Ovi podaci pokazuju da nasilno ponašanje učenika često nije rezultat unapred formiranih predrasuda prema grupama već se više oslanja na dinamiku vršnjačkih odnosa, reakcije na različitosti u ponašanju i izgledu, i odgovore na prethodno doživljeno poniženje ili napad”, piše u izveštaju.

Pokazalo se da postoji značajno preklapanje između trpljenja nasilja i vršenja nasilja: 40 odsto dece koja su trpela nasilje su ujedno i vršila nasilje, a čak 86 odsto onih koji su vršili nasilje i sami su ga doživeli.

Đaci koji su i trpeli i vršili nasilje najčešće imaju istoriju dugotrajnog izlaganja nasilju, još iz ranijih perioda školovanja. Ova grupa takođe češće nego druge prijavljuje da trpi nasilje od nastavnika, ali i da se nasilno ponaša prema njima.