Naša deca ne znaju da trče unazad. Okrenu glavu, pa nešto idu bočno, pa padnu. Foto: Freepik.com

/11 /11

“Mi smo, na našim kampovima, radili istraživanje sa gradskom decom uzrasta oko pet godina. Stavili smo jednom od njih onaj sat koji meri korake, kako bismo videli koliko će kilometara da pređe u jednom danu od ujutru do uveče. Nije bilo forsiranja. Livada, igraju se, idu u šumu, trče, donose grane, onda neka radionica na otvorenom… Pre nego što kažem koliko je to kilometara na kraju bilo na satu, da napomenem da sam na radionicama za roditelje pitao baš roditelje gradske dece koliko im deca dnevno pređu kilometara u proseku. Neko kaže 2-3, neko 3-4. A fiziološki zdravo dete mora da pređe preko 20. Dečak kom smo stavili sat, to je naša žuta grupa koju čine deca od pet godina, on je prešao 23 kilometra taj dan. Spontano, sam, bez forsiranja.” – otkriva dr Rajović.

PROČITAJ JOŠ: Evo šta je ključno za razvoj darovitosti

Ako gradsko dete dnevno pređe tri, jasno je da, kad bismo ga odveli na selo da se igra, bez igrica i telefona, on bi prešao 23, kao i ovaj dečak, objašnjava Ranko Rajović u podkastu sa Milanom Jovanovićem Strongmenom.

“Hajde da to sad prevedemo u matematiku. Njima nedostaje dnevno 20 kilometara. Za 10 dana, to je 200 kilometara. Za mesec dana, 600 kilometara. To znači da našoj deci nedostaje skoro 100.000 kilometara, u periodu aktivnog razvoja mozga, koje bi trebalo da pređu. E to je veliki problem.”

Rajović naglašava da nije stvar samo u hodanju već i u svim ostalim načinima kretanja.

“Uzbrdo, nizbrdo, skakanje, preskakanje, trčanje unazad. Mi smo decu kad ih vodimo na kamp forsirali da trče unazad. Ja sam prvo stao, gledam, pola njih padne. Naša deca ne znaju da trče unazad. Okrenu glavu, pa nešto idu bočno, pa padnu. Mi nemamo glavne pokrete kretanja razvijene kod dece. To su bila deca od 6, 7 godina.” – kaže Rajović.

Još jedna velika promena koju je doneo moderan način života jeste i problem deformiteta stopala, za koji Rajović tvrdi da je poprimio razmere epidemije.

“Ravna stopala su znak da nešto nije u redu. Mi smo u staroj Jugoslaviji imali od 6 do 11 posto dece s ravnim stopalima na sistematskim pregledima i to se svrstavalo u genetiku. Danas, preko 50%, neki gradovi i 70%. A zašto su svodovi stopala spušteni? Pa nema kretanja.” – objašnjava doktor Ranko Rajović.

On govori i o tome kako je Britanska olimpijska reprezentacija istraživala problem ravnih stopala, koji se javljao kod sportista.

“Njihov medicinski tim rešio je da ode u Meksiko da ispita narod Tarahumara, Indijance koji žive u kamenoj polupustinji. Oni imaju stopalo kao iz atlasa anatomije. Maksimalno savitljivo. Išli su da vide kako je to moguće. Prva stvar koju su primetili je da su oni praktično bosi. Nose samo nekakve tanke kožne đonove vezane trakicama i tako prelaze od 30 do 50 kilometara dnevno, pešačeći od jednog do drugog sela i nazad. A lopte koje deca imaju nisu krpene, već drvene. Što znači da ih oni ne mogu šutirati jer bi se povredili, već se dodaju rolajući loptu stopalom. I svi do jednog imaju perfektna stopala.” – zaključuje Rajović poredeći ovaj način života sa decom danas koja pređu jedva tri kilometra na dan i dodaje: “Prvi znak da nešto nije u redu na nivou cele nacije su ravna stopala.”

Izvor: Zelenaucionica.com

PROČITAJ JOŠ: RANKO RAJOVIĆ - SKAKANJE PO BLATU ŽIVOT ZNAČI