/11 /11

Nesnalažljivost deteta u određenoj situaciji često dovodi do toga da bude podvrgnuto ruglu među vršnjacima, a podsmeh negativno utiče na njegov psihološki i socijalni razvoj.

Kojim alatima roditelj može da obuči dete kako bi bio bezbrižan da neće zapasti u ovakve situacije?

Deluje bezazleno i možda čak i simpatično kad se dete umusavi, podrigne, ima gasove, zbuni se, ali zadirkivanje vršnjaka zasigurno može imati posledice kod osetljivije dece, poput zatvaranja u sebe.

Pogotovo je problematičan taj prelazak iz predškolskog u prvi razred, jer su u vrtiću važila neka druga, "slobodnija" pravila. Recimo, u vrtiću svi koriste isti toalet, nema podele na muški i ženski, pa detetu sada treba objasniti da u školi važe potpuno drugačija pravila ponašanja.

- Upravo zbog toga što je u tom periodu detetu važno mišljenje vršnjaka, kao i da li će biti prihvaćen od strane vršnjaka, ono već u tom periodu se trudi maksimalno da ispuštuje ta nepisana socijalna pravila koja važe za njegovu grupu vršnjaka - objašnjava za "Blic" psiholog Nikolina Milosavljević.
O ponašanju deca najčešće uče spontano kroz reakciju drugih ili svojih roditelja, kaže psiholog.

"Neprijatne radnje"
- Na primer, dete koje sa četiri godine traži da kaki u nošu dok su mu gosti tu, najverovatnije će u tome biti osujećeno od strane roditelja koji će mu reći da se to obavlja u toaletu kada su gosti tu, a ne pred njima. Dete u tom trenutku neće razumeti zašto je to tako, ali će vremenom prihvatiti kao pravilo koje treba poštovati kako bi se svi osećali dobro. To isto važi i za ispuštanje gasova, podrigivanje i druge neprijatne radnje - kaže Milosavljević.

Ovakvi modeli ponašanja trebalo bi da dete obuče i pre samog polaska u školu.

Odlazak u toalet

- Sa 6 godina deca već imaju razvijenu emociju stida i zbog toga je važno na vreme raditi sa njima na nekom očekivanom bontonu i ponašanju u institucijama kao što je škola, kako se ne bi loše osećali pred učiteljicom i vršnjacima. Bilo bi poželjno da roditelj još dok su deca u predškolskom počnu da ih treniraju da umesto da kažu "piški mi se" ili "kaki mi se", da se izraze drugačije - objašnajva psiholog Nikolina Milosavljević.

Ona predlaže veoma uopšteno i jednostvano pitanje kao zamenu: "Mogu li do toaleta?".

- Najbolji način vežbanja je da se ta rečenica koristi i kod kuće, pa kad neko najavljuje odlazak do toaleta, kaže: "U toaletu sam ukoliko me neko traži" - napominje psiholog.

Takođe, bilo bi poželjno da roditelj podučava dete da kada želi da ide u toalet, to saopšti svojoj učiteljici ili učitelju primerenim tonom glasa – ni preglasno, ni pretiho.

Ne podriguj na času

Imajući u vidu da deca često nemaju filter šta je socijalno prihvatljivo ponašanje, potrebno im je napomenuti i naglasiti šta ne bi trebalo da rade u društvu. Ako se baka i deka smeju kad, po njima, njihovo najbolje i najslađe unuče podrigne, ne znači da će i vršnjaci pozitivno reagovati.

- Mislim da deca o tome nauče i pre polaska u školu, posmatrajući spontane komentare i ponašanje njihovih roditelja, kao i drugih odraslih. Naime, roditelji često mogu spontano da prokomentarišu kako je nešto poželjno u društvu, a nešto nije, kao i da je nešto u redu raditi isključivo kod kuće u društvu najbližih članova porodice, kao i koje su negativne posledice toga kada se ta neka radnja uradi pred drugim, nepoznatim ljudima, van porodice - objasnila je Milosavljević za "Blic".

Ona daje primer da je najbolji način prenošenja tih poželjnih i nepoželjnih ponašanje kada se ide u restoran, ili u goste, pa roditelj onda može da naglasi: "Kada smo u gostima (u restoranu) sme da se radi to i to, ali ne sme to i to”.

Sve se deli na muško i žensko

Jedna od zbunjujućih situacija za dete može biti i to što u predškolskom uglavnom postoje zajednički toaleti i prostori za presvlačenje. Od prvog razreda svlačionice i toaleti počinju da se dele na one "za dečake" i "za devojčice". Kako to predočiti detetu, objasnila je psiholog.

- Opet, dete to počinje spontano da usvaja tako što sa roditeljima odlazi u restorane, pa kada koristi toalet u restoranu, devojčice najčešće u toalet idu sa mamom, a dečaci sa tatom. Negde u trećoj godini života, kada su oni veoma radoznali mogu često i da pitaju zašto postoje posebni toaleti za devojčice i za dečake, što je idealna prilika da se to i objasni - kaže Milosavljević.

Ukoliko roditelj nije siguran da je dete usvojilo to neko nepisano pravilo da su toaleti često podeljeni za dečake i za devojčice, može to da naglasi pre polaska u školu kako se dete ne bi zbunilo, zaključila je Milosavljević.

Izvor: blic