/11 /11

Da je odgoj deteta jedan od najodgovornijih poslova sigurno će se složiti većina roditelja. Pored uloženog truda u vaspitanju lepom ponašanju i usvajanju moralnih vrednosti, roditelji, kao i babe i dede, podučavaju decu i kako da govore. Govor, iako predstavlja samo jedan od vidova komunikacije među ljudima, jeste najefikasniji i najpotpuniji način ljudske komunikacije. 

Većina odraslih svoj govor spontano prilagođava potrebama i mogućnostima deteta. Odrasli to rade na različite načine. Upotrebljavaju kraće rečenice u govoru, oponašaju zvuke iz okoline, često ponavaljaju iste reči i fraze. Međutim, pored toga, vrlo često, roditelji imitiraju detetov govor ponavljajući reči ili rečenice i na taj način tepaju deci (maženje u govoru). Tepanjem odrasli pokušavaju da se približe detetu, najčešće emotivno. Roditelji vrlo često nesvesno podržavaju ovaj način govora kod dece čineći sebi i detetu medveđu uslugu. Naime, tepanje predstavlja poremećaj izgovora (dislalija) i najčešći je govorni poremećaj u dece predškolskog i školskog uzrasta.

Dete govor usvaja slušajući i imitirajući govor ljudi iz svog neposrednog okruženja. Na ovaj način nepravilan tepav govor tj. često obraćanje odraslih detetu tepavim govorom može biti jedan od uzroka poremećaja izgovora glasova kod dece. Takođe, kada se roditelji obraćaju detetu tepanjem oni mu na taj način poručuju da je ono “malo i slabo”, te da treba pomoć i zaštitu odraslih. Ovakav način obraćanja vrlo često ne prati detetov psihofizički razvoj i mogućnosti. Iz ovih razloga se ne preporučuje roditeljima da koriste ovakav vid komunikacije sa decom.

Nepravilno usvajanje govora u ranom detinjstvu predstavlja preduslov za razvoj pojedinih govornih i jezičkih poremećaja, kao i poteškoće u usvajanju čitanja, pisanja, školskog gradiva i drugih akademskih veština. Ukoliko se govorni poremećaji ne tretiraju na ranom predškolskom uzrastu mogu se kasnije odraziti na detetov emocionalni razvoj i socijalizaciju. Neretko dolazi do frustracije, povlačenja u sebe ili agresije kada dete nije u stanju da izrazi svoje mišljenje i emocije, ili savlada školsko gradivo predviđeno za njegov uzrast. Među predškolskom populacijom danas se susrećemo sa porastom broja dece koja se suočavaju sa izazovima u usvajanju komunikacijskih veština.

Jedan od najčešćih uzroka nastanka poremećeja izgovora kod dece prosečne ili natprosečne inteligencije je motorna nespretnost i nekoordinisanost govornih organa (usana, jezika, vilice i mekog nepca). Dugotrajna upotreba cucle ili sisanje palca takođe mogu dovesti do deformacije vilice te kao posledicu imamo nepravilan izgovor glasova. U ostale uzročnike spadaju učestale upale uva za vreme intenzivnog usvajanje govora ili nedovoljno razvijen fonemski sluh (nemogućnost razlikovanja glasova po zvučnosti). 

Kako se roditelji ne bi našli u dilemi da li govor njihovog mališana teče u skladu sa uzrastom najbolje je potražiti savet logopeda. Usvajanje govora predstavlja proces koji započinje još pre rođenja deteta, u toku trudnoće, jer su bebe u stanju da percipiraju zvuk koji dolazi iz spoljašnje sredine. Proces usvajanja glasova teče postepeno i ima svoj prirodni tok. Deca prvo usvajaju glasove koji su jednostavni za izgovor (vokale i plozive: a, e, i, o, u, p, b, t, d, k, g). Sledi izgovaranje prvih reči i rečenica kombinovanjem ovih glasova. U peridu između 3-3,5 godine dete će pored vokala i ploziva moći pravilno da izgovara j, v, l, h, f, m, n. Između 4-4,5 godine usvojiće s, z, c, lj, nj. Na izrastu od 5,5 godina dete bi trebalo da izgovara pravilno sve glasove srpskog jezika.

Dragana Filipović, diplomirani defektolog - logoped, Edukativni centar LexisPro