Brojanje starosti deteta u mesecima važno je mamama da lakše i sigurnije prate razvoj deteta. Foto: Freepik

/11 /11

Pre nego što smo postali roditelji, zakleli smo se da nikada nećemo reći godine deteta u mesecima. Mislim, čujem roditelje koji kažu: „Moj sin ima 37 meseci“, a onda sedim tamo zbunjenog izraza lica, pokušavajući da izračunam, a da ne izgledam kao potpuna budala. 

Naravno, godinama smo se rugali „takvim roditeljima“, a sada smo mi „ti roditelji“.

 
U redu, ne baš toliko ekstremno. Ali evo zašto uvek kažem Avine godine u mesecima i ne razmišljam dvaput - kada je Ava imala oko 14 meseci, bili smo na igralištu i jedna mama me je pitala koliko Ava ima godina. „Ima godinu dana i 2 meseca“, na šta je ta mama odgovorila: „Oh, ima 14 meseci!“ Ne da me je zaista briga šta druge mame misle o meni, ali u tom trenutku sam se osećala kao "nemajka", kao da zaista ne znam koliko meseci ima moja ćerka. Zaklela sam se da ću od tog dana uvek znati koliko meseci Ava ima.

Šalim se malo, ali zaista, sve mame pričaju o svojoj deci u mesecima. Ako kažem da Ava ima godinu dana i ako je recimo juče napunila godinu dana, ona je mnogo mlađa od deteta koje ima godinu dana, ali će sledećeg meseca napuniti dve. Čak je i dete od 14 meseci potpuno drugačije od deteta od 17 meseci, u razvoju. 

Ali ovo me je navelo na razmišljanje... koga briga? 

Razumem, mi smo samo mame koje pokušavaju da započnu razgovor, ali znate u šta se taj razgovor uvek pretvori? 

U poređenja. Stalno poredimo našu decu i njihov razvoj jedni sa drugima, a cela ova stvar sa mesecima samo pogoršava problem, bilo da to namerno ili ne. 

Pre nekoliko nedelja, mama na sportiću me je pitala koliko Ava ima godina, a ja sam joj rekla „16 meseci“. I u tipičnom majčinskom maniru, uzvratila sam istim pitanjem i saznala da njena ćerka takođe ima 16 meseci, rođena samo nekoliko dana pre Ave. I onda sam se osećala užasno. Njena mama je odmah rekla: „Čoveče, moja ćerka toliko kasni! Tvoja ćerka trči okolo i skače po trambolini i visi sama na šipki, a moja ćerka još uvek ne hoda.“ 

Nisam imala pojma šta da odgovorim. 

Naravno da sam ponosna na Avu zbog svih njenih ranih dostignuća, ali da li je to uopšte važno u širem smislu? Ako se vratite i pogledate olimpijske sportiste, kladim se da ćete pronaći mnogo onih koji su rano prohodali, ali i mnogo onih koji su kasno prohodali. A ako se osvrnete na neke od najboljih svetskih hirurga, siguran sam da biste pronašli neke koji su rano progovorili i neke koji su kasnije progovorili, ali da li to znači da je neko manje pametan od drugog? Da li to znači da nisu bili talentovani, pametni i briljantni? Naravno da ne! 

Dakle, iako potpuno razumem celu tu stvar sa godinama u mesecima, čini mi se da jedina svrha iste da upoređujemo našu decu i i njihov razvoj. A to nam čini više štete nego koristi. Svako naše dete ima posebne talente i darove i samo zato što je moja devetomesečna devojčica rano prohodala ne znači da vaša sedamnaestomesečna devojčica koja još ne hoda ne može biti olimpijska sportistkinja. 

Autor: Jenn Hallak za Jennhallak.com