|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (26.04 -30.04.2021) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Vekilica: Moja porođajna priča

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 15.5.2011
Pomislim, rano je, tek je 36. nedjelja, ima još vremena. Ali nema! Porađam se! Pozovem sestru, već je prošla ponoć, bolovi su jači, ali podnošljivi. Moj ljekar stiže u smjenu rano ujutru i odmah me pregleda. Kaže - pravac sala, hitan carski rez.

image
Sudbina je htjela da umjesto dvije djevojčice imamo djevojčicu i dječaka i srećna sam - srećna što ih imamo i zahvalna. Father and son photo created by user18526052 - www.freepik.com
/11



DETALJI
 
Ringerajin korisnik: Vekilica

 
Datum: 08.01.2009. i 16.09.2010.
 

Tip porođaja: carski rez (oba puta)
 
Broj dana u porodilištu: 5 (prvi put) i 4 (drugi put)

Porodilište: GAO Kruševac

Ocena porodilišta: 5
 
Komentar ocene: Sve pohvale za porodilište, a posebno za divno osoblje na odjelu Humane reprodukcije
 


PRIČA O MOM POROĐAJU
 

Dugo mi je trebalo da nađem vremena da ostavim trag na Ringeraji kojoj dugujem zahvalnost za sve svoje trudničke nedoumice i što sam preko Ringeraje upoznala Mariju 32 koja mi je bila od ogromne pomoći pred kraj moje druge trudnoće.

 
Moja priča ide ovim tokom...
Željela sam bebu i iščekivala sam dvije crtice svaki mjesec i gle čuda - ta želja mi se konačno i ostvarila. Odlazim kod ljekara u gradu u kojem živim (to nije Beograd) i ljekar mi potvrđuje trudnoću. I opet čudo - očekujem BLIZANCE. Pomiješala se sreća sa strahom jer to zaista nisam očekivala. Muž je bio presrećan, naši roditelji takođe, kumovi, ma svi... U 12 nedjelji trudnoće počinju problemi - iznenadno krvarenje, zbog čega sam morala da ležim u bolnici. Hematom je bio u pitanju. Nakon par dana, puštena sam kući, da mirujem, da se odmaram. Tako sam i radila. Išla sam redovno na kontrole i u 16 nedjelji po savjetu mog tadašnjeg ljekara koji mi je vodio trudnoću od početka i kome sam bezgranično vjerovala, uradim amniocentezu. Kada sam pitala zašto mi to radi, njegov odgovor je bio - blizanačka trudnoća, to tako treba. Ja neiskusna, uplašena, ali i dalje vjerujem svom ljekaru. Subota, 16. avgust 2008., odlazim u bolnicu na zakazanu amniocintezu.


Dobijam kontrakcije (16 nedjelja trudnoće) :-(((, daju mi nešto za smirenje i RADE MI AMNIOCENTEZU. Zbog kontrakcija nisu mogli odmah da izvuku plodovu vodu nego su me 4 PUTA UBADALI U STOMAK, po 2 puta za svaku bebu (bili su dvojajčani blizanci). Kazem BILI!! Ostavljaju me u bolnici da odležim i predlažu da ostanem još par dana kako bi pratili moje kontrakcije. U srijedu, 20. avgusta ljekar me poziva na ultrazvuk. Kao i svaki put kada idem na ultrazvuk, opuštena sam, mirna i jedva čekam da mi pusti da čujem dva malena srca mojih bebirona. Ovaj put se čulo samo jedno!!!


Ljekar u panici, zove drugog ljekara, konsultuju se, tiho pričaju, a ja ih uporno prekidam i postavljam samo jedno pitanje - šta se dešava doktore???? Odgovor je glasio: srce jedne bebe ne kuca, beba više nije živa!!!! Šok i nevjerica, strah i panika i moj vrisak na hodniku bolnice! Daju mi nešto za smirenje, vraćaju me u sobu i pitam šta će biti dalje? Kaže, šaljemo te hitno za Beograd, mi ništa drugo ne možemo. Pakujem svoje stvari i vrištim, čupam kosu, zovem muža, on se stvorio u roku od 2 minuta. Unose me u auto hitne pomoći i putujemo za Beograd. Put je trajao oko 2,5 sata, stigli smo u večernjim satima, prima me dežurni ljekar, obavljaju sve preglede i smještaju me u sobu, na odjeljenje Humane reprodukcije. Usput čujem muža kako ih sa strahom u glasu pita šta će dalje biti a oni mu odgovaraju da ću morati da ležim i to je sve. Muž je još par dana ostao u Beogradu kod rodbine i obilazio me u vrijeme posjeta, razgovarali smo, plakali i - NADALI SE da ćemo spasiti bar jednu bebu. U tim, za mene do tada najtežim trenucima u životu, donosim odluku da ću da se borim za svoju bebu i da ću biti hrabra. A takva sam i bila...


Narednih nekoliko mjeseci mi je bilo zaista teško, bila sam u bolnici cijelo vrijeme, samo mi je muž dolazio u posjete (jer sam tako ja željela). Nisam bila psihički pripremljena da razgovaram sa majkom, prijateljima... samo sa mužem. Nisam željela da me gledaju u takvom stanju, nisam smjela da ustajem iz kreveta osim do toaleta ili na pregled. Svaku noć sam se uspavljivala misleći na moju bebu koja je rasla u mom stomaku, ali i na drugu koja je do kraja bila u mom stomaku ali koja više nije rasla. Kako je vrijeme prolazilo, navikavala sam se na bolničke uslove života, stekla sam prijateljice do groba koje su prolazile kroz slične muke kao i ja i ... brojale smo dane, sate i minute zajedno. Čekale smo ono najvažnije - naše srećice. I dočekale...

Božić, 2009. Bila sam tužna jer nisam sa svojima, svi su me zvali, dugo smo pričali i plakali, bilo mi je jako teško. Oko 19:00 osjećam neke bolove u stomaku, znam to su kontrakcije. Pomislim, nije mi prvi put da ih osjetim, proći će. Ali ne prolaze, samo su još jače. Pomislim, rano je, tek je 36 nedjelja, ima još vremena. Ali nema!

Porađam se! Pozovem sestru, već je prošla ponoć, bolovi su jači ali podnošljivi. Moj ljekar stiže u smjenu rano ujutru i odmah me pregleda. Kaže - pravac sala, hitan carski rez. Pozovem muža i kažem mu da polako krene prema Beogradu, da se porađam. I da se ne brine. Isključim telefon, prenesem svoje stvari u apartman i krenemo u operacionu salu. Osjećanja su se pomiješala, sreća i strah. Pripremaju me za operaciju, nešto me pitaju, ja im odgovaram, ali se ni danas ne sjećam o čemu smo pričali. Legnem na sto, tiho se pomolim u sebi i zaspim.

Budi me sestra iz anestezije. Kaže beba je dobro, rođena u 12:00, 3400 kg i 49 cm, djevojčica. Kažem hvala Bogu! Pita me da li želim da vidim i drugu bebu, rođenu u 12:01, kazem da ne mogu, nešto potpisujem uz pomoć sestre, prebacuju me na drugi sto i odvoze u intenzivnu njegu. Muž pristiže, ljubi me, srećan i uplakan, vidio je bebu. Pokazuje mi snimak, ona onako sva crna i cupava, mamina čupavica mala :-) Prebacili su je na drugo odjeljenje, morala je malo u inkubator, ali sve je bilo OK.
Nakon 24 sata, prebacuju me u apartman, i tada je sve bilo lakše. Drugi dan, jedna divna sestra me odvozi u kolicima da vidim svoje malo čudo za koje sam se tako jako borila. Vidim je kako spokojno spava, plačem od sreće, isplatile su se sve mamine muke. Nisu mi je donosili u apartman jer je u tom periodu bio raširen virus gripe, ali me muž odvozio kod nje i vraćao nazad. Lagano sam se oporavljala, ustvari ništa me nije ni boljelo, sve muke su prošle prvi put kad sam je vidjela.

5. dan od porođaja, doktor me pregledao, rekao da je sve u redu, beba je bila super, muž i kuma su došli po nas i otišli smo svojoj kući. Bila je Srpska Nova godina, vatromet u našem gradu, pa sam se znala našaliti da to nije zbog Nove godine, nego zbog nas dvije :-) Sada moja djevojčica ima 2 godine i 2 mjeseca i jedno je divno, lijepo i pametno stvorenje.

Nalaz amniocenteze je stigao mjesec dana nakon mog prebacivanja u bolnicu u Beograd. Trebala sam da rodim dvije potpuno zdrave djevojčice, ali greškom ljekara, koji je predložio nepotrebnu amniocentezu i zbog nestručnosti onog koji je obavio, rodila sam samo jednu. Nalaz obdukcije druge bebe je pokazao da je beba bila potpuno zdrava, ali je u toku amnicenteze probijena njena posteljica i prekinut dotok krvi u plod...
 
Mjesec dana nakon ćerkicinog prvog rođendana, test pokazuje dvije crtice. Tako sam željela i tako je trebalo biti. Željela sam nadoknaditi gubitak, koji me je svaki dan proždirao. Naravno, muž ponovo presrecan, zovemo mog ljekara u Višegradskoj koji mi je vodio i prethodnu trudnoću i porodio, zakazujemo pregled, odlazimo u BG i on potvrđuje trudnoću. Ovaj put - jedna beba. Srećni smo, svi su srećni oko nas. Trudnoća nije bila baš lagana, strogo mirovanje, ali kod kuće, lijekovi. Imala sam veliku pomoć svoje i majke mog muža. One su se uglavnom brinule oko ćerkice, muž je radio i vrijeme je prolazilo. Jednom mjesečno sam odlazila u Beograd na kontrolu sve do 03. septembra. Ostavljaju me u bolnici, na odjeljenju Humane reprodukcije. Imala sam kontakcije pa nisu željeli da rizikuju da se vozim do Beograda i nazad jer je termin bio 30. septembar. Bila sam mirna, u sigurnim rukama. Jedino što mi je moje malo zlato užasno nedostajalo, ali sam znala da ću uskoro kući, da ću joj donijeti BATU pa sam bila spokojna i čekala.... I opet, docekala. 06. septembra, 2010. godine, konzilijum je odlučio da se treba uraditi carski rez u 38. nedjelji, tačnije 16. septembra, osim ako prije toga krene porođaj, onda idem na hitan carski rez.

Muž me je obilazio, dolazio kad god je bio u mogućnosti, ćerkica je bila kod baka (živjele bake!!!), bila je zadovoljna i srećna ali, kako su mi kasnije rekli, pitala je za svoju majkicu svakodnevno. Kada sam mogla skupiti snage, zvala sam je i pričala s njom (veoma rano je propričala, vec sa godinu dana), ali sam i svaki naš razgovor otplaka, jednostavno- nedostajala mi je.

U međuvremenu, ja sam se odmarala, upoznala nove prijateljice, ćaskale smo, razmjenjivale iskustva i - ponovo brojale dane.

15. septembra, moj muž je došao u Beograd, mene su taj dan počeli pripremati za operaciju. S obzirom da sam jaaako dobro upoznala sve sestre i doktore sa odjeljenja (osjećala sam se skoro kao i kod kuće), dopustili su mom mužu da dođe naveče, da se ispričamo, dogovorimo i da mi on malo "ubije" vrijeme jer sam znala da noć prije operacije uopšte neću spavati. Ne zbog straha, nego zbog uzbuđenja što ću po drugi put postati mama, što cu svojoj princezi roditi malog batu, a i zbog toga što sam znala da se bliži dan kada ćemo ponovo svi biti na okupu, samo sa jednim članom više:-) Dovoljno za ne spavati, zar ne? Muž i ja smo dugo sjedili, pričali, sestre su mi dozvolile da čak i jednu kaficu popijem, mada sam taj dan bila bez hrane i pića zbog operacije.

Sledeće jutro sam srećna dočekala doktora, bila sam spremna. Muž je rano došao, nije ni on spavao. Vidjela sam strah u njegovim očima, ali mu to nisam rekla. Samo sam mu ponavljala da se ne bojim, da će sve biti u redu, jer sam zaista imala ogromno povjerenje u svog doktora kao i u kompletnu ekipu koja se pripremala za moju operaciju.


Pozvali su me u salu, bilo je oko 09:00 ujutru, odmah nakon vizite. Mužu sam predala stvari u hodniku, poljubila ga i još jednom mu ponovila da će sve biti u redu. A tako je i bilo. Legla sam na sto i zaspala. Sestra me budi i kaže, čestitam, rodili ste divnog sina, u 10:05; 3.150kg i 50 cm, sve je u redu, beba je super, operacija je odlicno prosla. Na izlasku iz sale, dočekao me muž, presrećan, poljubio me i rekao da je vidio bebu, da je presladak i da je isti kao i njegova seka kada se rodila. Zaplakala sam...


Poslije pola sata donijeli su mi bebu u sobu i stvarno - jaaako je ličio na svoju sestricu, poljubila sam ga a potom su ga ponovo odnijeli u box. Narednih par dana sam se lagano oporavljala, bebu su mi donosili nekoliko puta u toku dana na podoj, bila sam presrećna i zadovoljna. U bolnici smo ostali još 3 dana, ja sam odlično podnijela operaciju, a i sam oporavak je kratko trajao, kraće nego prvi put, sve je nekako došlo na svoje, sve su se kockice složile.

Četvrti dan nakon operacije, opet kuma i moj muž dolaze po nas, pakujemo bebicu i idemo kući. Ovaj put nas ne dočekuje vatromet, ali nesto veće i ljepše od toga - moja ćerkica. Donijeli smo joj njenog malog batica, bila je malo zbunjena i stidljiva i pomalo ljubomorna, ali ubrzo je sve došlo na svoje. Sada ga voli, kako ona kaže "do neba i ne da ga nikome". Sada smo jedna srećna, zdrava i lijepa porodica, potpuna ispunjena u svakom smislu. Teški dani su iza nas, ali nam je savjest čista. Hvala mom doktoru Vukolicu i svom medicinskom osoblju Humane reprodukcije što su mi pomogli da budem živa, zdrava i srećna žena, okružena ljubavlju svoje dječice, muža, porodice i prijatelja.
 
Ovako, doktoru koji je zbog nekog svog hira ili pohlepe za parama uništio jedan život i onom koji je iz nestručnosti tome doprinjeo, ostavljam neka i oni napišu neku svoju priču. Njihova priča se nikada ne bi mogla nazvati "moja porođajna priča", vama ostavljam da razmislite kako bi se mogla zvati.
 
Sudbina je htjela da umjesto dvije djevojčice imamo djevojčicu i dječaka i srećna sam - srećna što ih imamo i zahvalna. Zahvalna Bogu, svom doktoru Vukoliću i Humanoj reprodukciji. I zahvalna svom mužu koji me je hrabrio i pomogao da lakše preguram teške dane koji su iza nas. Znali smo za šta se borimo i u tome smo uspjeli. ZAJEDNO!!!
 
Danas, kada moja ćerkica ima 26 mjeseci, a sin 6 mjeseci, uživamo u svakom novom danu. Igramo se, radujemo a vrijeme leti... Pišem im radosnice, čuvam njihove male stvari, prve poklone, čestitke, narukvice iz bolnice.... i još dosta toga. A na zadnjoj strani njihovih radosnica će biti i ova priča. Neka znaju da je trebao biti još neko...

 

 

 
Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču?
Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!

 

Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:

Najveći mitovi vezani za sex vreme trudnoće
Trudnoća ne utiče na seksulani život samo dok je beba u stomaku već i nakon samog porođaja.
4
Gubitak bebe - Kako se osećaju mame anđela?
Bol zbog gubitka bebe je ogromna, čak i kad se radi o gubitku bebe u prvim nedeljama trudnoće. Svaka žena se sa ovim gub...
4
Najčešći mitovi o porođaju
Mitovi u vezi sa porođajem su prilično rašireni i neverovatno "otporni" na zdrav razum. Evo u koje ne bi trebalo d...
4
DEVOJČICE KOJE ABORTIRAJU Imaju manje od 1...
Devojčice koje imaju ispod 16 godina i prekidaju neželjenu trudnoću prolaze kroz velike traume, a najviše se plaše bola ...
3





DA LI POROĐAJ MORA DA BOLI?
Hoćemo li uspeti? Hoće li lekar dodavati sredstva protiv bolova po našim željama? Šta ću uraditi kada bolovi postanu nep...
Viralni video: Pogledaj kako zapravo izgle...
Neverovatan je momenat stvaranja novog života, a još je čudesniji bebin dolazak na ovaj svet.



Anketa

Густа храна.
пеперутка16

Када сте почели да уводите чврсту храну?

Click Here